Учитељ

226

_ родитељи казне децу што су скривили, без сумње су — по мишљењу таких родитеља — природне последице преступа; и према томе, у неком смислу, и природна реакција рђавој радни. Шта више, ми не можемо рећи, да такво понашање неби било и односно добро, т. ј. добро у односима међ родитељима, и међ децом, која се не могу на други начин да обуздају, и у примени на друштво, где такви људи (1. ј. који се иначе не могу да обуздају) сачињавају масу народа. Као што смо већ казали, васпитане системе, као год политичке и др. установе, обично су у толико добро, у колико то допушта, развитост оног поколења људског, што тада живи. Дивљачка деца варварских родитеља вероватно могу бити уздржана само варваским методима, које произвољно употребљују такви родитељи; и ти варварски методи, на сваки начин, боље од свега другог спремају такву за варварско друштво, у коме ће доцније живети. С друге стране, цивилизовани чланови цивилизованог друштва добровољно не казује своје незадавољство на блажији начин, добровољно употребљују мекша срества, али довољно. снажна за кротку децу. На тај начин излази да је са свим на свом месту, што се у родитељским осећањима увек, више или мање, принцип природне реакције. Система домаћег васпитања увек тежи да буде оно, што је — према евима приликама — најцелисходније.

Али обратите сада пажњу на два

важна Факта. Први је Факт тај, што.

у временима брзих прелаза, као што

старим и новим применама, методи васпитања обично врло мало хармонишу с духом времена. Из уважавања према догматима, који су прикладни само за оно време кад су се појавили, многи родитељи прибегавају казнама, којима се више пута противе њихова сопствена осећања, и на тај начин испитују на деци неприродне реакције; и то чине тада, када други родитељи — ентузијасти вере у непосредно усавршавање — иду у супротну крајност. Други је Факт тај, да дисциплина од највеће важности лежи не у томе, да се испита одобравање или неодобравање родитељеко, већ у томе, да се | испитају неопходни резултати извесног | владања, независно од родитељског | мнења и мешања. Збиља поучавајуће и корисне последице су не оне, које долаве од родитеља, када ови себе сматрају за опуномоћнике природе, већ оне, што долазе од саме природе. Постараћемо се да ту разлику објаснимо с неколико примера, који ће показати шта ми разумемо под природном реакцијом, и који ће нас у исто време довести до неких практичних закључака. У свакој породици сваки дан се сусрећу случаји, за које матере и слуге

огледа |

| веле да „није у реду.“ Дете, играјући се, разбацало своје играчке по патосу; | цвеће, набрано у џољу или у башти, | лежи растурено по столовима и столицама. У већини слућајева, тај непо"редак не поправља онај, који би тре| бало то да чини. Обично дадиља, или старија. деца, остављају ствари на своје

| место, а онај, који је свему томе крив,

је наше доба, која сведоче о јакој који је растурио те играчке и друге борби међу старим и новим теоријама, | предмете, дакле прави кривац — из-