Учитељ

ПА

та корист, то поштовани академичар не | Сам Жан Пол као да није за заједничко

каже, а ми мислимо да у самој стваримн нема никакве особите користи, па и за саму психологију. Но ово није хрђав педатошки начин упознавањем са карактером, наклоностима пи жељама дечијим. Обичноме педагогу није ни мало до тога, ко седи пред њим у разреду, с којим он има посла, зашто и ради чега долазе деца, у школу, шта она очекује од ње, — већ нека тако рећи инстиктивно уче оно што им се предаје. Али разуман падагог све то испитује. Врло често родитељи дају децу, не гледајући на њихове телесне и умне способности, на оне радове за које нису способни и који им нису у вољи, за, које се живот доцније млого свети. Нека, се ученик учи ономе, што му даје школа, и чему га обвезује учитељ, али нека и и учитељ са своје стране узме у рачун не само његову памет, не само примљивост и силу мишљења, већ и његова детињска осећања и жеље, које се, као и сваке друге жеље, јављају као силни по"вретачи психичног и интелектуалног рада.

ЈЕ

Други предмет, о коме Пол Кан говори, односи се на васпитање у савезним америчким државама. Кан је се заптересовао једном битном особином американских школа, о којој је било млого спора међу педагозима. Та особина је — заједничко учење обојих полова у једној школи. Ова особина у Америци одавна примљена и постоји не само у нижим, но и у средњим и вишим школама, а у том броју и у учитељским школама, где се будући учитељи и учитељке уче заједно и у томе узрасту, који би се у Европи показао као највише опасан за морал младих људи. Систем заједничког учења није још примљен свуда у Америци: има држава, као што је н. пр. Мериланд, где су полови подељени каси у Европи, но сваке године ова система, која је исправа поникла услед практичких потреба, придобија све више и више присталица, као за инат. свима европским моралистима.

учење; он измишља разне комбинације и појмове, који су, по његовом мишљењу, Американци изгубили из вида, кад су заводили своје тако назване „мешовите“ школе, но у исти мах он се чуди, како да толико дуго опстану ове школе у држави, која не трпи никакве неморалне установе, нијмања неоправдана потреба, свака злоупотреба у већем или мањем размеру, изазива у Америци образовање јаких свеза, лига, друштава, која уништавају зло. Међу тим, заједничко учење, морални резултат, које је оно донело, не само да не изазива у амерпканском друштву никакве опозиције, но се напротив све више тири. Разуме се, да недостатак опозиције у оваквим питањима у Европи ништа не значи, али у Америци је сасвим друга ствар. Јер, кад би заједничко школовање доносило какве опасности за морал омладине, то би американци одавна раскрстили с таквом шкелом. Али американци не само да не мисле уништавати мешовите школе, гећ напротив, државице, које су у први мах завеле подељене школе, сад су прешле у систем заједничког школовања. Остаје још само, да се приговори, да Американци не знају шта је то морално а шта неморално, но то би био апсурд, јер нису само Европљани добили тај монопол трезвеног и праведног суђења у делима моралности.... Обични аргуменат којим Американци одбијају нападе европских педагога и моралиста. управљене против мешовитих школа, може се формулисати у оваквој форми: кад су дечаци и девојчице позвани да у друштву живе заједно, онда залито их не би на тај заједнички живот навикавали још од детињства% Жан Пол сматра овај аргуменат као ништаван. Он вели, да има велике разлике између случајног састајања у друштву, — јер је то састајање основно на свима могузим условима пристојности — и између сталне блискости одношаја код заједничког учења. Овако тумачење показује да академичар Њан неће да појми суштину поменутог аргу-