Учитељ

294

узрок свакако лежи најзад у психолошкој особености семитске расе. Јер та раса је учествовала при стварању новијих природних наука не само непосредно радовима својег арапекога огранка, већ и посредно тиме што су од ње произишле монотеистичке релиђије. Новија природна наука има за свој почетак да заблагодари Хришћанству.

Између политеизма и монотеизма има, разлике у томе, што је први по темељу трпљив 2 последњи по темељу нетрпљив, Римски пантеон примио је све богове, па чак и богове побеђених народа. Чивути, Хришћани н Мухамеданци хвастаху се непротив, да сви посепце имају веру која једино спасава. Појам о апсолутној истини тек су они донели на свет.

Неразвијен негон каузалитета код Грка, и Римљана задовољавао се, да о узроку какве појаве прими какво му драго лепо измишљено мњење.

„Шта, је истина“ 2 ругао се отмени Римљанин. „Ја сам дошао на свет да покажем истину“, говораше Исус и даде се на крст разапети,

Идеја о једном Богу који поред себе не трпи никакових других богова, који се јавља као највише, безусловно биће, што спаја у себи свеетичне тежње човекове, та идеја о богу, негована вековима с колена на колено, навикаваше и у науци људски дух на преставу, да свуда мора бити један узрок ствар, и распали у њему жељу, да сазна тај узрок. Оно Фаустово:

„Мораш, мораш, па ма ме живота стало !, беше непознато старом веку. Хришћанство је удило у човечје труди жарку тежњу за безусловним сазнањем.

Одвојивши сеједанпут од схоластичке философије, људски дух триумФално дДо-

_ деташе највише путеве и туна ето ми сазнајемо дејство оног новог осећања, које је монотензам прибудио у културним народима. Тако је, у брзом низању Физичних, географских, астрономских и кемијских одкрића, дошло најзад доба, у чијим бла-

годетима ми живимо. Ми то доба на-

зивамо техничко-индуктивним, јер његови

успеси су отуда, што је у природној науци индукција одржала победу над спекулацијом. Ту ми видимо сасвим другу историју света, другачију од оне, која обично то име носи, и ни о чему нам другом не приповеда до о подизању и пропадању краљевства и царства, о уговорима и борбама, око насљества, о ратовима и освајањима, о биткама и опсадама, о устанцима и партијским борбама, о пустошењима варошћ и дражењу народа, о убијствима и вешањима, 0 дворским заверама и поповеким интригама. Зар то нису сизифова посла, која нам она историја показује и зар не дежи већ у појму лекове културне периоде, да мора пропасти > а

Па ипак, до пре не баш другог времена, беше само та врста историје.

А преставите себи за часак бесконачни простор и у бесконачном простору маглу хаотичне материје, гомиле звезда, сунчане системе; замислите себи у тој бесконачности наше супце као тачку које нестаје, како јури у незнане небеске просторије, око ње планете, свака по својем путу како се 1 дивовску лопту Јупитра са месецима

. Сатурна са прстеновима му. Опет као тачну у тој системи замислите себи нашу земљу, како брзо као звезда јури кроз васиону икако се од ноћи до дана, од лана до ноћи врти око своје осовине. Задубите

«се у мислио њеној ватреној унутарњости,

преставите себи њено постање у крупним потезима. После пеизмернвих временских простора нестало је на, њеној површини јаре лавине, жива створења су се једно за другим јављала, и најзад зори тог подожаја, понова осветљена, препсторијским проналасцима, почиње историја нашег рода.

Овај, антропонцентричном супротан начин посматрања догађаја на земљи, ми зовемо архимедовом перспективом, јер

| смо тако изабрали душевно једну тачку

гледишта ван земље, као што је Архимед материјално једну тражио, да покрене земљу.

Како бедне и незнатне изгледају земаљске ствари кад се тако посматрају. Како