Учитељ

„умно и васпитно-просветна, ћиФтарија.“.

( тога, ако је истински пријатељ учи-

тељ. удружења, његовог органа и бољитка | вреди.“ народне школе, нека изволи доћи 15. Јула | Др. домовини

(Песма за 1. разред основне школе.)

Како се зове она земља у којој живимор — Србија. — Заштор — да то, што у њој живе Срби. — Шта је нама Србија > — Отаџбина. Она се за то зове наша О-

" таџбина, што су се у њој израђали наши оцеви и дедови. — Ти!.... Отаџбина се зове још и домовина за то, што су у њој наши домови и домови наших оцева и дедова.

Врло је мало таквих људи који не воле да живе у оном месту где су се родили. Готово сваки човек најволије оно место где се родио. И ако је његово ме сто ружно: ако је туда где се родио, све само камење, све саме гудуре, ако су саме баруштине или ма како ружно, опет га човек воли. По неки пут човеки омрзне оно место где се родио, али чим оде у другу земљу, далеко ван своје домовине, а њему тек тада дође жао, жао, што је отишао. Онда се често сећа оне куће, оне равнице, оне реке или потока, оне планине и брда — оног места где се родио, па се тада сећа и целе своје домовине. Тада често помишља како ли је сад у мојој домовинир У том зажели да је као тица, да има крила, па да се дигне у вис, па да облети целу своју домовину, да види сваки кутић у њој. И до год је у туђој земљи, њега непрестано мори боља — тешко му је и помислити да је у његовој домовини најслађе живете, мисли да је у његовој домовини прави рај. Кад погледа на ону страну где је његова домовина, а он спази како се по његовој отаџбини дижу планине, као но црни облаци. Кад отуда дуне ветрић, а он чисто осећа да му тај ветрић |

| доноси мирис од цвећа из његове домо-

у Београд на учитељску скупштину, па

ћемо видети „ко је какав,“ „и колико ко

вине; дође му па као осети од оног шуштања звуке врулине, које је слушао по брдима у својој домовини; а кад с вечера угдеда далеко на тој страни где звезде трепте, а оно му пређе преко памети, како се светлуцају вечером ватре по његовом селу. Куд год иде, куд код ходи, а оп све види лик, слику своје домовине. Види, као, она брда, оне реке, потоке, она села, онб куће и све оно, што је виђао по својој домовини. Све му као излази пред очи цела његова домовина и оно место где се родио а ту слику никад не заборавља. И до год човек живи у туђини, туђој земљи, он се непрестано сећа своје домовине (своје мајке;) и кад год се ње сети, а он се развесели његово се срце зарадује. — Тако причају многи људи, који иду из своје домовине.

(Пропитати.)

() овоме, што вам попричах, има и једна песма у којој се казује како је мила свакоме човеку своја отаџбина — домовина.

Ево те песме:

Домовино моја мила,

Како си ми сада хој!2

Ох што немам лака крила, Да т обиђем роде мој!... Сад тек љубим поља, твоја. Од кад туђ пролазим крај; За тобом ме мори боља, Ти си сину твоме рај!... Лик твој мили вечно сјаје У мом срцу, као дан; Питам реку дал се каје, Што остави мили стан; Питам тиче, куда блуди, Зар увену зелен луг,

| |