Учитељ

ректор сиракуско: универзитета, допада, ли нам се да женскиње преводи Хомера или да изучава диференцијалне рачуне; говор је о њеноме праву, а о нашим укусима. Непојамно је, по коме праву да једна половина, човечанског рода лишава, другу известних радова Будите уверени, да ће се женскиње, које поштује кокетство науке, увек боље очувати да не поштује кокетство париских мода, а. тако исто могу се успокојити и она господа, која се боје, да женскиње не изгуби своју лепоту од додира са грчким језиком или од занимања сечењем тела“. Но, на жалост, академичар Кан се не може успокојити, он непрестано понавља своје :: „друга је ствар право женскиња, друга, _је ствар опет дужност државе; право на изучавање медецине не може се ником стешњавати, али држава ни у ком случају није дужна да потпомаже то право. Питање се своди опет на то, која су занимања, за већину женскиња нормална и природна, а која су случајна. На ово се може поуздано одговорити само то, да ако би и 20 таквих умова, као што је Пол ан, напрегли све своје силе за распоређивање човечанских знања на мушка и женска, то опет не би отуда ништа друго изашло, но једна пуста шала. Кад хоће човек да се занима таквом деобом, он се пре тога мора отказати сваке логике, треба пре тога да сасвим преокрене све утврђене појмове о законима човечанског мишљења, о способности памћења, пажње, одлучивања, једном речи, о свима психолошким радњама и процесима; треба да се постави у сасвим глупи положај сваки пут, кад се стане питати, зашто женскиње изучавају физиологију (коју мора да зна свака мати) а не изучавају физику и математику, зашто да држава мора обучавати женскиње матерњем језику а да не мора давати могућности да правилно изучава тај језик изучавањем других језика и Т.Д.

Ако се уставимо само на једној науци, медецини, која је сада призната од многих противника женске равноправности,

ЈЕ

да одговара способностима женскиња, онла ћемо видети, да многобројни одељци наука, које улазе у област медецане, траже све интелектуалне способности, које би биле нужне за изучавање сваке науке, те по томе, ако признамо да је дсенскиње способно за изучавање медецине, онда морамо признати, да има способности за изучавање сваке науке. Ко жели, да види какве су успехе постигле женскиње у изучавању медецине, и какви су за њих практични добитци у томе односу, — тај нека прочита чланак берлинског профевора, Лајдена који, као и већина берлинских професора, и ако није борац за еманципацију женскиња, опет уме да 06јективно суди о Фактима. Из историског дела тога чланка може се извући тај закључак, да женскиње, добијајући право медецинске научне практике, у ствари ништа ново не добија, већ повраћа оно, што јој је пре припадало. У почетном периоду културе, готово код свих народа, надгледање и лечење болесника било је не само право, већ и дужност женскиња. Но и да не говоримо о тој удаљеној епоси, можемо одма показати на средњи век, као на еру Фактичне равноправности мушкиња и женскиња пред науком. У периоду обнове наука и уметности, женсвиње су добијале исто образовање, које и мушкиње, и са овима заједно походиле универзитете, и још су добијале професуре, о чему у садашње време женскиње тек може замишљати. Ми нећемо овде наводити млогобројне примере из тога доба, но Факт је, да што идемо ближе к нашему времену, то све ређе налазимо такве случаје, и најпосле, наш просветни век не само да не пушта женскиње на универзитетску катедру, но још сумња, да ли оно има онакве способности као и човек. По примедби професора Лајдена, овај регрес почиње од онда, кад су универзитети и гимназије постале државне установе. Нећемо се млого преварити ако кажемо, да је равноправност женскиња у средњем веку потицала од природне њихове блискости у том времену по уму и