Учитељ

342

Од тако награђеног српског учитеља тражи се да својим ђадима — омладини српској — казује у школи истине научне и подсећа их на велика дела

славних људћ и њихових предака... |

То да казује и проповеда онај, који с теретом и болом у души за своју породицу, уморан од брите и рада, гладан из нужде, неодевен из оскудице — улази сваки дан у школу.. О школо, творче свега, како ли те мало поштују они који стоје над тобом... Зар није право и умесно да и ми овде узвикнемо: „О, мртвило и слепило ума, силно ли ти је ваше грозно царство! Бадава пишу, говоре, почев од најмеродавније личности па чак до каквог писарчића, да је «основна школа, средиште за народно васпитање и образовање;“ да је: „добра основна школа најсигурније јамство против свију предрасуда, глупости и незнања, — тих највећих непријатеља сваковрсног напретка.“ Узалуд се узвикује: „школом се осигурава народ од свију видимих и невидимих непријатеља.“ „Школа и учитељ подигли су Америку на врхунац знања и уметности, из ничега.“ „Школом је Швајцарска постала самостална; и само својом изврсном школом одржава, се у средини великих држава“ ... Или Е „По бризи, каква се где води о васпитању деце, познаје се, је ли народ позван на дуг, историски живот, или тек на животарење, докле га друга, културом силнији сусед не претопи у се.» | Да ли смо и ми позвани на дуг историски — живот или тек на животарење, о томе ћемо пустити да говоре ревизорске белешке, које гласе овако: „На овом путу први пут

| видех нашу школу онакву, каква је; први пут даде ми се прилика, да ДОђем у непосредни додир с млогим учитељима.“ «Што сам више школа походио, све ми горе изгледаше њено стање; што више учитеља нађот, све ми се тежт чињаше њитов положај“ . . . -·

„Видех јаде школине, наслушах се јадиковања учитељеких, сазнадог невоље с којима се бори % школа и учиПЕЉА. Е

Ово наведомо навлаш, да би се колико толико озваничило и оно наше вазивање и да нам се неби рекло, да ми у нашем „заносу“ претерујемо. Још наведомо и с тога, да се види како школа и учитељ стоји у српској држави наспрам других, напреднијих, држава. И код нас се зна лепо причати, како је школа круна друштвених и човечанских установа. Али то је само прича и ништа више. У самој ствари школа је српској држави пасторка, а, учитељ — иасторак. Ово двоје сирочади, остављено је само себи, па шта им бог да. Признаје им се да су они главни чиноци у држави за народно напредовање — па шта ће више.

Да се заиста школа и учитељ сматрају као и пасторци у нашој држави, навешћемо један живи и фактички пример, који постоји у сред стојна Београда. Пример је тај, један бив. учитељ који је јео тај леб 6 година, па пошто му је био сигурно сувише горак он напусти скромну учитељску службу и пређе у полицијску. Као учитељ за својих 6 год. дотерао је био до 140 тал. а у полицијској служби за

толико исто времена добио је 500 та-