Учитељ

гослова писали и проповедали, несу могли ла измене ни једног словца од њих. да све те законе знали су и наши стари, а знање пак, као плод моје противнице главе, све се мења и поднавља тако, да данас има знања и наука, која се у пређашње време нису ни чуле“.

„Да си живо!“ Одговори глава. „Твоја ми расправа иде добро, и доводи воду на моју воденицу. Слушај! Цивилизација је плод од моралних и умних радника (Фактора), и прп том се непрестано мења и иде напред. Твоји морални закони, као што само велиш, непроменљиве су; кад је тако, онда је јасно као сунце, да ципилизација, која се мења, не може пи бити плод моралних закона, који су непроменљиви. Никако се не може узети да цивилизација, која се мења, произлази од

застајалости, већ ол променљивости. Но

моји докази још нису исцрпљени. Знање се прикупља још ол векова, оно прелазе ол племена на племе, пи увек му се додаје по нешто ново, те тако постаје све бујнија река. Сва знања докле су дошли наши стари, може сваки да их изучи, А да лије тако и са добрим делимар Само сопствена морална снага може да их извршава, а наши потомци не могу да их насљеде, и свики из нова, мора да почне да чини добродјетељ.

Признајем, вели глава, да су моралне способности драже и угодније од умних; но и ти треба да признаш, да при свем том, оне имају слабијег утицаја на напредак човечанства. Историја, даје нам стотину примера, да су људи с добрими ваљаним срцем, а празном главом, паправили су више зла него добра, ако су били у власти; а има опет примера, да прости људи, ако су н били при том хрђавог ерца, мање зла чинили, од људи простих, а с добрим срцем Тако нпр. Историја нам прича, о верозаконским гонењима, да су они, који су та гонења руководили, већином били људи најпоштенијих намера и не прекорне моралности, који су само гонили и наметали целом свету веру,

345

Ови људи нису били зли већ неуки; јер су познавали само од једне стране природу истине и вере, од оваког њиховог рада бпло је хрђавих посљедица. И тако, у колико су поштеније мислили, у толико су горе радили. У истинитост ових речи уверићемо се, ако се обазремо на гонење хришћанско у прво доба. Најбољи римски цареви као Марко Аврелије, човек безпримерно поштен и сталан, беше највећи гонилац хришћана а покварени и развратни цареви, као Комод и Хелногабад нису никако ни гонили нову веру.

Још један пример даје нам Шпанија. Ни један народ није имао толико ревносних проповедника и толико одушевљених мученика, који су били готови да се жртвују за истину, за веру, само да победи. Но та благородна ревност за веру и цркву била је узрок највећим гонењима која су позната под именом инквизиција. Основачи ове варварске казни не беху ни лицемери ни занешени људи. Инквизиција, како веле еви писци, није дала ничим да се потњупи и била је праведна. Лорента, славни писац историје инквизиције, а при том и највећи непријатељ исте, коме су биле отворене све тајне архиве, није могао да нађе ни једног доказа противу моралног карактера инквизитора. Он осуђује њихову неосетљивост, али ипак не може да им одрече поштену намеру. Сам Тотазепа, свештепик ипглеске цркве — познат, као најнепристрастнији писад — неможе, а да не призна чланове инквизиције, као људе посве поштене и човекољубиве. |

Из свега овог излази јасно, да ми имамо да блатодаримо за напредак цивилизације умном напретку, нарочито развићу природних наука, јер што данас нема толико не човечности и зверских поступака није узрок хуманитет (човечност) већ знање.

Нов доказ за ово дају нам ратови, који су највеће зло за човечанство. Нема сумње, да је и у овом погледу са свим окренуто на боље; јер докле у средњем веку војна беше правило, данас је само изузетак. Сва-

коју су мислили да је права и спасителна. ки дани сваке недеље тада се тукло и кла-