Учитељ

име

Шта је Јоване! упитах га.

— „Ја г. не могу више да долазим у школу, да ме испишеш,“

А што, Јоване '

— Не могу више да учим школу. Ја морам често да изостајем од школе, ти ћеш да се љутиш и да ме казниш, а ја морам да остајем.

Што мораш“

— Па нема 'кој да ради г. Они (отац и мати му) оду на рад, а ја спремам ручак, па после носим на њиву, а и ја морам да идем на њиву по неки пут.

„Истина, г. отац му сирома, па нема кој да готови вечеру и ручак“ рекоше Васко и Опираи још неки из његовој комшилука.

Ја помислих: ако оћу да ми долази уредно у школу, он ће да напусти шкоду, а и овако не ваља! Шта да радим! Да га принудим да остави шк. не ваља, да долази неуредно не ваља. Али од ова два зла, које је мање, — Рекох му:

Добро, видићу. Остани после школе, да видимо шта ћемо.

Кад пустих децу и остадох с њим на само рекох му.

Па зар ти Јоване, баш оћеш да оставиш школу '

— Морам г. шта ћу.

А зар ти не волеш да идеш у школу # |

— Он ме погледа, осмену се тужним осмехом и рече: Јок г. како да не _ волем% волем, али кад морам често да остајем.

А оћеш ди ти мени да се обећаш да нећеш никада, да. останеш од школе, кад немаш посла, а кад баш имаш посла, онда и остани

— Оћу г. Јани до сад никад нисам остао онако сам, и ја волем да идем у школу, него на њиву.

Е па добро, Јоване, онда немој да остављаш школу. Ја ти верујем да нећеш никад сам да останеш, а кад баш имаш посла, онда и остани. Само после кад дођеш у школу, а ти увек замоли некога нека ти исприча све, што сам ја причо онога дана, кад ти ниси био, па да упамтиш. Оћеш ли тако %

— Оћу г. рече радосно.

Добро, сад иди.

Као што видите, ја му дозволих да изостаје од школе. А и шта би другог Зар да га принудиш да остави школу сасвим % — Не. Боље нек учи ма колико него ништа. Он је сирома, па кад нема среће да се школује даље, зар да му спречим и ово мало, што може > — Ја сам му дозволио да изостаје, и мислим, да нисам погрешио.

После неколико дана, Јован не беше дошао у школу. Кад прозвах њега рекоше: није дошао, а неко рече: г. опет Јован није дошао. Ја се учиних, као да не чујем, па само забележих осуство. Његов комшија Васко рече:

Отишао на њиву госп.

Па шта ћемо му, видите да је сирома, нема ко да ради, па мора сирома и да иде на њиву, рекох ја.

Истина г. он је сирома, па не може, рекоше неки; други опет: нека га господине. Ово рекоше онако сажаљевајући га и као одобравајући му што је остао, а и да би мени као рекли: па нека га госп., одобри му и ти.

То је све било у почетку ове шк. год. Јован је после често изостајао, нарочито за време пољских радова, ја