Учитељ
8
— Да.
да ипо
је то (а то се има једино у виду): што ће се тим непрестаним напрезањем по-
— За то што видим да се без ње стићи „знање таблице“, бар неколико
не може.
— Како
— Ја мислим да се она мора учити. Јест треба дати појам о броју на стварним примерима — и ја то чиним али таблицом треба све то да утврде.
— У чему видиш то утврђивање ' Дал не у оном небројном понављању табличних цифара напамет!
— Да!... Е, па лепо: ти му дат, рецимо, појам о броју 8%Х9. А како ће оно сад запамтити, ако то таблицом но утврли“ 25 се
Оволико је довољно па да видимо где је „запрло“. Ствар је у овоме: ја знам како ћу му дати, и да треба дати појма 0 овим бројним односима, али оно (дете) све то не може да запамти у
школи, па треба узети ону меру, на
коју су избележене цифре а зову се „таблига“ , па то да науче напамет и тим ће утврдити оне појмове које је стекао у школи.
Кад се све ово добро схвати, онда се мора посумњати у вештину, којом се рукује, кад се прибегава „таблици“. Овде леже два зла: непојимање самога метода у рачунању (у његовој целокупноста), и таблице, као средства, за рачунање. Није се на чисто с тим, како треба давати појам о броју као апетракцији, за тим овај доводити с другим у њихову везу поступношћу. А шта ће деца постићи тим што ће непрестанце мрмољити оне цифре и превртати очима, по таваници да запамте исте, и колико ће то бити за њих од стварне користи, то је најмања брига, главно
ва дан-два, недељу -две дана, па ако се боме мало и заборави а оно ће се опет тако кршшти е дана на дан. Међутим не помишља се ни најмање (али се бар нема рачуна да се тако мисли) да оним пиљењем у таблицу деца су ограничена од сваког размишљања сем укоченог тубљења цифара, и кад се ту привикавају и везују за мртве знаке, а, не за живо учешће у разговору с размишљањем, онда ће у другим предметима отерати у том далеко више, а какав резултат све ово доноси по њихов развитак у опште, то сам једном већ наспомепуо.
Из свега овога види се како се појимала таблица 7 прво доба (са ретким изузетцима и сада): да се искључним напаметним учењем таблице постигне како појам о броју и њиховим односима тако и она окретност у рачунском раду (што је се условљавало тим, ко је могао боље отпевати „таблицу“), као да ће се тим поставити темељ свему рачунању. У овом другом случају признаје се начело „очигледности“, али да се знање, које се тим путем добије „утврди“ уштапљеним учењем таблице. Дакле крунисао се цео рад напаметним учењем; ово је права иронија на очигледност. И једно и друго водило је, и води све даље од цељи а не њој самој. Јер напретка у рачуну може бити само у том елучају, ако се индуктивна метода спојека са очигледношћу и поступношћу буде изводила у сваком
"даном моменту развијајући свест за
саморадњом и утврђујући све то истим. Сви „практични смерови“ морају у овом