Учитељ

случају отпасти, ако се жели, да се не скрнави светиња својега посла и цео рад не учини илузорним. Извештаче-

зањија опијен таковим успесима преварен је. Закони који условљавају постојанство у знању тако су челични да избијају из седла сваки мајсторшат. И у једном и у другом случају, као што видесмо, узрок је двојак: или са-

_ вршено не појимање очигледности или њено дилетантно схватање; а обоје у

крајњем резултату своди се на меха-

низам, којим се никако не иде умном развићу. Рацијонална настава и механизам то су две дијаметрал:е противности. Разумевање и развитак; непојимање и механизам. Док је једног, другога нема; чим прво настапе, друго је његова природна последица. Ово су тачне границе једног и другог, а у исто време провала између обојега. Признати - само очигледност неје то исто што и равумети је. Она се у свој својој огромној важности по умни развитак, не може ни замислити (без поступности — те спојнице којом постаје сила што ствараРаздвојте то двоје једно од другог немате ништа, спојте их — добијате све. То је оно што се теоријски даје раздвојено да појмиал у пракси не даје се разлучити, јер, једно другог допуњава. У чему је грех! У томе што се ово двоји.

Није цељ овим ретцима да изнесу целокупни развој рада у односу на стварање појма о броју. Доста то што се овде удара гласом на мене кроз које треба да дође посматралац до апстракције, а те су, (мене): ствар, пме, број. А, у колико су те мене у раду по-

ступније, у толико је већа гаранција | нању Ј

а

· да ће се тачније појмити сама апстрак-

ција до које се долази. Ово је тек једна половина рада — давање појма

ност остаје то што је, а ако се ко о броју. — Поступност о којој је овде

| реч, тиче се само оних предмета које

треба прећи до појма о броју; други део рада, не мање важан и тежак, тиче се давања појма о бројним односима. Сад опет ударам гласом на постушност а њоме се условљава знање онога што се разуме под „таблицом.“ То је „тајна“ којом се даје одгоненути оно ограничено схватање код 8 9. Нема сумње да би давање појма о овоме било врло илузорно чим би се ушло у школу, то би било и смешно и жалосно; има се пре овога схвата, оно што је прече, нужније, што је темељац разумевању тих одндса.

Прво и прво развија се моћ схватања о бројевима: 1,2, 8, итд. чим се добије појам о сваком дотичном броју, у исто доба, ако су пређени два или више њих, прелази се на њихов узајамни однос у свим могућим комбинацијама, које се овде могу употребити на рачун детињег умног развитка а које се (комбинац.) морају развити као један ланац где ће свака предходна алка бити нераздвојна спона за разумевање предидућег. А, да ствар има стална успеха, и да се крајња циљ изведе, мора сав тај рад још једно да прати, а то је: саморадња. Она се мора подстицати и развијати у школи да би се кућњим вежбањем усавршала. Систематском њеном употребом привикавају се деца на кућевни рад, а непосредно довађање овога, рада у свезу са радом у школи чини да се она тешкоћа, која -се кад и кад при рачу-

јавља, потпуно избегне. Све оно,