Учитељ

Лете једнако виче влашки јао мати оди |

овамо, „јао мати оди овамо. Јао леле мати кад си ме родила што ме ниси удавила, и '. д. Ја му учиних по вољи и дозвах му матер у школу. Ал Влахиња оће да се приљуби уз дете; да га помилује и пожали. Ја јој то не дозволих, но рекох : „шец аиш “ показав руком уз дувар. Она се сељуси низ мапу и хтеде да је ицепа. Ја дам детету буквар, таблицу и писаљку, као да се забави. Еле дође време да пустим децу кући- Ја, их пустим све. Влахиња рече, да би желела. да иде и руча код комшинице. дозволих јој,

После ручка дође момак у собу и рече ми: „ Она Влахиња с дететом, господине, оде кући. Гле како оде брзо,“ Ја му рекох. „ Шта ћу; ја не могу да се бијем с њоми да узмем пушку па да је чувам. Нек иде опет ће доћи.“

Тако сам прибележио под оним ондашњим упечацима. Овде сам само прлбележио догађај, кеко је текао; нити сам напдао Влахињу у њеним поступцима. Пре свега ла напоменем, да ће о овом догађају биги још говора.

Из свега овога види се да су Влах и Влахиња научли дете да плаче да биг га ја ослободио школе. 'То се види низ оног плача код капије Зар може дете за банбадава да плаче После тога они су га плашили да ће они да помру, ако он идеу школу, што се види из онога, што се Влаиња пренемаже и увија главу као да је 6олесна. Да је и само дете шерет, да је ис практицирано, види се и из његових речи, које оно изтовара.

Мој поступак, мислим, да је требао да буде и строжији. Знам за педагошко прабило, да треба децу тешити и т, д. али какор Чим да га тешим» Онда да проклињем оца, па матер што ме нису повлашили или што они нису били Власи. А.% Што је Влајиња плашила дете, ноћу толико ме разјарило, да сам после био ставио себи у задађу да им избијем препреденост из главе и да их ја победим.0 тога сам онако и прелазио границе стрпљења и дидактике. Да напоменем још и ово што нисам прибележио у

књижици: Они су говорили да дете мокри под себе. Ја сам на то обратио пажњу изјутра кад сам се умивао. Дезлиње чакширице на стражњици биле су суве. И слугу сам питао, за то, и он ми је рекао да лажу и да се дете није упишало. Е па да не сузбијем лажу силом. А2 Како ви велите, драги читаоци» Онде где не помаже разлог сила пресуђује.

Да продужимо исписивање

„20 Шовембра 1882 год. Данас је празник, па ме нађе Т. С. из Влаола у кафани. Пошто се поздрави, исприча нам неке новости влаолске односно кнеза, писара и данка, за које бесмо сви радознали. После тога, увода — приче, — пођосмо кући. Но чича 'Т. задржа ме, јер рече, да има самном нешто да говори. Ја се сетих шта је, јер је то отац онога детета горе описаног. После дугог времена — после два месеиа ето дође ред да опет прибележим о њему.

_Разуме се да сам ја за то време досадио

кметовима и среском начеонику, тражећи тога ђака. Некако су сви били лабави и тек кад је среска власт решила, да се кмет влаолски казни са 25 дин. тек се онда узврдаше кметови и почеше гонити ђачке родитеље да шаљу децу у школу. Том прпом је и Праило био упућен данас-

Еле он поче нешто да говори влашки Како ја пе разумем добро влашки , то он дозва Траила Стака да буде наш „драгоман “ — тако да рочем. Ја људма испричам описани догађај са његовим дететом и кажем да ја нисам доктор да могу познати унутарње слабости његова детета и да ја немам никакве власти да могу отпуштати децу. Они му то саопштише, а он опет (еднако моли.

Кад пођох ја кући, пође и он. У шту поче да ми говори, што га ја потпуно не разумедох. Пред школом рече, да оће да ми да кукуруза, свињу па и „бањи“ само да му учиним по жељи. Вели још, да су га кметови послали да ја његова сина избришем из протокола и да га не тражим више. Ја му рекох, да му ђака не могу отпустити