Учитељ

_ 16

малу за све оне послове, што их сада они велики раде. Оће и жели, да су јој сва чељад вредна и разумна. Оћеи жели то, јер се само с памећу и радом, вредноћом може одржавати и одржати у великој борби животној. За то је она, смислила, да своју још малу и нејаку чељад спрема за ову борбу. Да је спрема израна, те да већ спремна и готова улазе у њу. А у најдубљој дубини своје душе, своје суштине, она жели, да ова мала чељад буде и спремнија и савршенија од њих великих. То је жеља красна, и потпуно природна. То је она невидљива сила у нама, која креће цело човечанство напред. То је она сила, што је од дивљаштва створила цивилизацију, и од обичних животиња, начинила Филозофе.

Али да видите сада чуда. Ова велика чељад нема кад да се бави с овим спремањем ове мале. Они од њих што се · вову: отац и оне од њих што се зову : мајка, чине управо све што могу. Чине, јер их тера иста та сила. Али потреба, се јавља мимо тога. Потребе су веће од тога. Сваки отац и свака мајка нити имају кад, нити могу да даду више но што“ имају. да то су они сви изабрали једнога, који ће да их замењује, који

ће да врши оно што они не могу. Тај. један, веле они, неки има од нас да

једе и да пије, и да се одева, а да не мора да ради као ми, па нека само учи нашу и њогову децу. Он нека о томе мисли; нека учи што му треба више да зна од нас; нека се брине како ће нашу децу да научи боље и лакше, и више, овоме што ми радимо и што ће после и она да- раде. Нека је то његова брига. .. А ова будала место да спрема децу за орање, за копање,

за предење и плетење, за стоку, за калемљење и риљање, за грађење разбоја и ткање, за зидање кућа и прављење онога што треба у њу, једном речи : за све оно што раде они велики, што треба тој породици и што одржава кућу, даље, место да им казује шта је то ветар, шта је слана, шта је суша и поплава, шта су болести, и како од свега тога да се сачувају, а шта је здравље, памет и срећа и како да то стеку, место свега тога ова луда узела па им прича басне и празноверице равне о небу и некакоме другом свету, о митеким скаскама „рају“ и „паклу“, о некаким „пророцима“ једнога празновернога народа азискога који је живео пре три четири иљаде година, 0 некакој вери и веровању, које је грдно различно и далеко од онога веровања и оне вере, која је у срцу њином и родитељском, о некаким „именицама“ и „заменицама“, „глаголима“ и „междуметијама“, о некакоме Копенхагену и Јанчекијангу, Брами и Озирису, Шпанији и Кини, о вавилонској кули и грчкојмитолорији, о животињама које никад нити су нити ће видети ни имати посла с њима, о неком „растјенију“ и „ископајемима“ од којих само имена чују, о „сабирању“ и „одузимању“, „множењу“ и „дељењу“, о турским султанима и свима развратима и неделима људским ! Место родних њава родитељских, шарених ливада, мирисних башта, грозних випограда, зелених шума, широкога поља, благотворних радионица, свежа ваздуха, јасна сунца, блажене слободе, моћне природе и величанствене науке у њој: он позатварао ове веселничиће у једну избу

што више личи на ону мреку кућу где