Учитељ

181

Ревизор, учитељ и педагогија.

О овако дугачком наслову могло би се на дугачко писати; но пошто сам“ уверен, да овај чланчић, сем учитеља, који имају довољно искуства по овом предмету, неће нико други читати, то да прибегнем најопштијем описивању изложене теме. Него, не ћу ни то. Треба коме моје нарочито ревоновање о ревизору, учлтељу и педагогици ! Дед, ако имаш чега слађег, чега занимљивијег. Е знаш шта, брате Д., рекох ја. Ево ако хоћеш „Дон Кишот“-а да читаш. Читај па да пукнеш од смеја. Колико је смешно толико је и жалосно, Но шта рекох 2 — алосно ! Како жалосно; зар је који од нас добио тапију, па да сме сажаљевати глупост прошлих векова. 2

„Е баш да читам кад тако велиш“ рече Д. и узе књигу.

После неколико дана беше се одомаћила, ·

мећу нама реч: „пустоловина“. Она је, ако

смем рећи, Фактички постојала у нашем

кругу и пре „Дон Кишота“, само што није имала своје нарочито имо. Наша деца „има ју обичај“ да се јуре пред школским вратима, да се бију, да су „бевобразна“, да не пазе, да не уче — једном речју: имала су све најбоље навике. Кад куцне школски час, и кад пођемо сваки у свој разред, ретко је да бар 2—8 ђака не добију по који шамар. С тим се утиша све пред школом, а што има даље, то бива у школи. После „Дон Кишота“ тај наш „безуказни“ посао

крсљили смо именом: „пустоловина“, Чим

би куцнуо школски час, пошли би сваки у свој разред рекавши један другом у шали: “Хајд да тражимо пустоловине!“ Срећа нас је добро елужила, много боље но Дон Кишота, јер је врло редак случај био да нисмо нашли бар 2-38 пустоловине. Мора увек по нешто да се нађе: или се неки свађају, или се бију, или лупају у врата, или — машта. А кад се после часа састанемо, да ћемо један другог запитати: „Колико си, бога ти, пустоловина нашао 2“

Ретко да је ко празан изашао. Сваки наброји бар по 3- 4 пустоловине.

„Е, брате, = рећи ће К. — не можеш баш ништа да учинит! Говори му колико год оћеш, њему је то све једпо. Десет пута му кажем: седи! а он се опет дигне на скамију. па гледа кроз прозор!... Каже да га не удариш! Та како можеш да га не удариш2“ у

„Не може, не може то да се не бије рећи ће на то М. — Нису то деца васпитана, па да имају неке стидљивости и неког срама. дар оно мари и осећа што, ако га учитељ опомене или укори! Оно је научило код куће на батине, па је сад са свим непаметно тражити да опо попрвени од веке мање казни које прописује педагогија,.“ „Каква пелагогија! упаде у реч Д. Те не звам опомена, те не знам укор, те не знам стајање у клупи, те ван клупе — ваздан које шта! Дете се не стиди ни од ба-

-тина, а то ли ће се стидити од опомене и

укора. Како та можеш друкчије казнити кад је оно научило на батине.“

„Шта ћеш ти више — додаде К. — кад ми се сам ђак тужи како га је мајка јурила чабрњаком и како га је ударила по рамену. Плаче сирото дете, а и онако је јадно све исцепано, те му се месо црвени

| од зиме.“

После другог часа уђе Д.у канцеларију и рече: „Е не може човек да се не наљути, па ма пукао. Четврти разред. па како гадно читају! Сто пута кажем му није тако. пази, а он опет у место „разум“ чита „зурам“. Е како га тако прочита — ђаво би га знао! Ја му кажем: е дед, лагано, на гласове. Он чита: р-а-8-у-м. Е, па лепо, прочитај сад то. Он опет: „зурам“. Ваљда, сам та 10 пута по ново терао да чита, па опет : зурам па зурам.“

„А ја опет — рече К. – истукох једног ва „кукуриче“. Сто пуга му кажем : Ку-кури-че, а он опет: „куриче“. Жао ми би