Учитељ

218

у што потпунијој слици и радове (теориске и практичке) појединих људи, који су се речју и делом трудили, да _—- колико се може — побољшају васпитавање омладине. Изнети и то важно је с тога, што целокупан прогрес — у главноме — ништа друго није, до резултат рада духовитих и енергичних појединаца (и ово вреди не само за васпитање/ већ и за све остале 0гранке друштвеног и државног живота). При том излагању ваља изнети како рад оних практичара — педагога, који су примером указивали на пут којим ваља ићи, тако исто и рад оних, који су само кавивали — писало о томе —- какво ваља да буде васпитање, али сами или су врло мамо, или нимало, радили. Истина да прави педагог треба да је колико теоричар, толико и практичар (као н. пр. Песталоције), али опет вато мора се признати, да колико је користан онај, који својим радом —

практиком — крчи пута бољем, исто толико користе самој ствари и они, који.

само говоре како ваља радити (ма да — можда — сами нимало не раде, т. ј. не баве се практиком).

Шри излатању, какво је кад било васпитање омладине, мора се засебно говорити о домаћем, и засебно о школском васпитању; па онда посебице о васпитавању находчади и друге деце, који немају никога свог, те се о њима мора да стара држава или општина, и која се с тога негују у јавним домовима ; и, на послетку, ваља коју засебно рећи и о васпитавању оне деце, која су приморана — оскудицом, или услед тога, што немају никога свог да из малена још служе, да буду шегрти и т,. д. И тек пошто се у свој

потпуности својој изложи, како је кад омладина васпитавана, тек онда се може прећи на историју друштеног васпитања, које колико упливише на омладину, толико — и још више —- има уплива на одрасле људе. Под друштвеним васпитањем мислимо онај уплив, што га на појединце имају разни народни обичаји, домаћи и кафански живот, стање целокупне књижевности, политички живот ит. д. Задатак је историје васпитања да изложи, колико је и у ком правцу на поједине људе упливисао целнкупни друштвени живот, у овом или оном историском периоду, код овог или оног народа.

Нико нам, мислимо, неће замерити, што овде посебице помињемо васпитавање омладине, а посебице друштвено васпитање. Непобитна је истина, да се човек васпитава докле је год жив. И на човека имају васпитнога утицаја, не само школска настава и домаћа нега, већ и сва она околина, у којој се човек налази — целокупни друштвени живот (а исто тако и сва природа, у којој је човек, али овај је утицај већ даљи). И то васпитање које се врши делога живота, и које се састоји у прилагођавању оним утицајима, које на човека врши целокупни друштвени живот, у суштини својој истоветно је како у младости, тако и у доцнијем животу. И на што онда та подела на васпитавање омладине и на друштвено васпитање '

Истина је, да се те две врсте васпитања, у суштини, не разликују једна од друге. Али опет зато, подели тој има разлога. Доба, које је самом природом одређено поглавито на то, да се човек развије телесно и умно, да за-