Учитељ

222

жава на кратковилисти, наводећи узроке огромном броју кратковидих ђака. Изпоси срества којима се деца претоварују као: млогим предметима, млогим часовима и млогим домаћим задаћама. ')

Писац не помиње да има предмета, који и сами по себи (а не што је млого) претоварују, као и да ово чешће зависи и од самог васпитача. Као пример за ово прво нека му послужи религија п славенски језик, који се предмети и дан дањи у основној школи предају. Затим писац износи мишљења неких лекара, који говоре о томе, шта би требало да се ради па да се бар умање рђаве посљедице претоварености дечије. Неће бити излишно, да и ми неке овде напоменемо. Тако доктор Финкелнбург између осталог вели: „Педатошки свет, кад буде преиначавао постојећу наставну систему, треба да узме у обзир сљедеће услове, које лекари стављају. Неопходно је нужно, вели даље исти писац, да се уз сваву школу сазида довољно пространа и покривена зграда за гимнастику, где би гимнастисала како мушка тако и жанска деца, поред тога нужно је, да се наставно градиво смањи, и да се употреби наставна метода, која је згоднија и сходнија по природни развитак дечији итд, итд.“

После овога писац књижице износи, шта, треба да раде родитељи, учитељи и власт, те да би колико толико бар смањили рђаве посљедице претоваривања деце. Најпосле прелази на гимназије. Погрешно писац вели, да су деца у десетој својој години способна за гимназије. Шта више, ово не би могло бити ни онда, кад би се деца са

5) Ја сам познавао једног професора крагујевачке гимназије, а и мени је био профевор, који имађаше један врло рђав обичај: да зада ђаку за казну кад му на пр. не зна лекцију или кад хоће за нешто друго, да та казни, да му неку реч на немачком језику — ово је и предавао — напише по 10—50 и више пута. Ово је чешће радио и са читавом лекдијом. Ово у колико је, по нашем мишљењу, бесмислено и глупо, у толико је и убитачно и по само здравље ђачко шкодљиво. Јер ђак од овог и оваког рада нема апсолутно никакве користи већ има штете и губи време узалуд, које би могао употребити на нешто млото корисније.

свим правилно васпитавала у родитељској кући и у основној школи, а камоли при данашњем васпитању у поменутим местима. После овога доказује претовареност, коју гимназисте добијају учењем класичких језика : грчкога и латинскога, и између осталог о томе вели: „умна снага и више образовање може се постићи и без латинског и грчког језика“. Нојвише се на овоме задржава, готово у половини целе књиге бави се овим питањем, а могао је да обрати пажњу на што нужније као н. пр. да је детаљније изнео, шта би требало учитељи, пошто су они најјачи Фактори у школи да раде па да избегну претовареност деце, као и да је обратио већу пажњу на друге неке школске чињенице, које у неколико у данашње време условљавају претоварепост дечију, итд.

Односно самог превода немамо много шта да приметимо. Преводилац је на неким местима доста нејасан, тако н. пр. на једном месту вели: „познати је добро, али помоћи је још боље“, нема никакве логичке везе ни са оним што претходи, ни са оним што следује. Осим тога употребио је врло млого — у сразмери према величини књиге — страних термина као н. пр.: „егзаминаторски“, „хуманистична“, „еклогичари“, „варијанти“, „синоними“, „абитуријент“, „немотивирани“, „конвулзије“, „пилептичне“, „пелијетивне“, „дисертација“, „монументална“ итд. Ово је требао колико је могуће да избегне тим пре, што је књита намењена родитељима и свима пријатељима дечијим. Ми знамо, да чешће, кал се хоће нешто тачно, да одреди мора се употребити страни — научни назив, али је ипак преводилац требао имати на уму, да књигу намењује онима, који још располажу са врло малом масом знања, па је бар требао поједине изразе макар под заградом објаснити. А то је могао учинити.

Поред свега довде реченог, ми ову књижицу с наше стране најтоплије препоручујемо свима онима, који се баве васпитавањем, а нарочито учитељима и онима, што

ве спремају да то буду. јљ