Учитељ

234

ху наставе. Посланици различних партија, а по највише радикалне, тражаху преустројство, јер беху уверени, да народ мало воли школу оваку каква је,и да школовање сматра као и рекрутовање стајаће војске. И преустројство дође.

Онда, када се оно беше зачело, када га требаше усавршити и дотерати слабо се ко и запита, дакле врло мало и учествова онај, који по своме позиву требаше да у томе учествује. Пројекат о преустројству осно-

вних школа не изиђе на свет да га разли-.

чни посленици виде, претресу и даду своје мнење о њему. Тај пројекат није претресан готово ни мало ни у политичким новинама, ни у журналима па ни у учинтељском листу „Учитељу“.

Он не беше дело руку ни учитеља ни народа. Он је производ рада неколико бивших ревизора и педагога, а рађен је са мало воље, мало искуства и још мање познавања прилика и потреба школе и народа. За то и јесте у многоме непотпун, у нечему и погрешан и не савршен, а у свему на истој основи са истим правцем образовања, са каквим је и пређе школа обиловала — те се са правом и може назвати према старом закону :,„То исто, само мало друкчије“. —

Ја не волем дугачке придике. За тон прелазим одмах на сам закон, да изнесем члан по члан овога, закона, те да се види, да преустројство по новоме закону има доста мана и да је у многоме непотпуно.

Тако чл. 1. вели, да је: „основној школи задатак да шири по народу основе знања, вере и наравствености“.

На овај први члан не би требала никаква. примедба када се не би имало на уму ово просто правило : што је нека ствар кориснија за друштво, то је њена вредност већа. Или што је који човек својим радом више друштву користио, то је и његова 40вечанска вредност већа. Из овога обога изилази као закључак да корисније знање, кориснија наука, више вреди, дакле да се мора претпоставити некорисноме. Јер није све једно кад ја кажем — знање и — ко-

рисно знање. Знање је п то, кад се знаду сви „тропари“ на паме:; знање је, тако исто, кад се знаду класификације свију животиња ·- а знање је и то, кад се зна нешто о кречњаку камену. Све су то знања, ама знања више или мање, доста или ни мало корисна или штетна. — Дакле, овим законом у првоме члану требало је казали

утврдити — да се у основној школи уче само корисна знања. Са тиме самим задовољили би у некелико захтеве нашега народа. И када би овај народ увидио, да се у основној школи учи само оно, што користи њему и његову детету — кад би му та корист била очигледна, онда ба и школу више миловао. Јер какву корист увиђа и сељак и варошанин од словенског јези-

кар — Та зар се самим тим предметом не буди одвратност спрам школе и код њега и код његова сина рР — Или се, ваљда, ми-

сли, да наш народ није у стању да оцени шта је масно а шта ли је слано 2

Сељак прислушне на школским вратима и чује како му син у највећем дремежу и монотонији чита и довршује какав чланак словен. буквара. Њему парају уши речи: „на ма велеречеваша“, и „вочеловђчшасн “ — и онда је природно да му се роје оваке мисли по глави. „Ама, што ли се то учи, Боже вољани!“ „Аја, мој син неће ићи у велике чколе, да њему то треба“. „Боље је да ја њега изведем, — шта ће сад у чколи; он је лиједо све научио да чита писма и наше књиге, па сад учи нешто друго“. За то ја опет велим да је требало узаконити, да се у основној школи уче само корисна знања.

Па и друге цељи „вере и нараветвености“ могли су се са овим заменити наравствености. Јер шта је друго вера у основној школи до низ наравствених догађаја > — Зар ће основна школа до века остати богословско догматичко обиталиште 2 — Овом приликом, мислим, да је требало отворено признати да вера без добриг дела не постоји и вери учинити само утолико . места у основ. школи, у колико она има у себи истинитога ц васпитнога материјала. Више не.