Учитељ

слио о томе, осим маленог броја људи, који су били у положају и имали могућност да о томе мисле. У доцније доба, кад се књижевнос почела развијати код нас, и кад се увидело и признало да онај народ не вреди и нема никакве будућности, који нема образовања, онда се тек почело више мимислити и о домаћем васпитању. Али знање о домаћем васпитању нико други није преносио у народ до учитељи, који су се искључиво тиме и занимали. Но сваки мора признати, да ће више образовати и васпитавати онај, који о томе има и више знања и умења. Међутим ми сви добро знамо каква је прошлост многих наших првих учитеља, који дођоше готово без икакве спреме да нашу децу васпитавају. Па зар је онда чудо што су оно мало знања уливали деци у главу једино батином, и што су код родитеља, створили такав појам, да је школа место где се само кажњава, а, учитељ човек, који само бије 2!

Овакво стање наших основ. школа није се могло и даље да трпи, па зато је држава, у последње доба, и створила могућност многим младићима да тачније проуче учитељски рад. Од тога доба може се тек и у нас говорити о системском васпитавању, и о томе, да ли ће и даље родитељи држати „да је школа кућа у којој се само бије“. Ми смо насигуно уверени, да ће доћи време, а то ће бити скоро, кад ће сви родитељи напустити такав појам о школим учитељу, па ће увидети да се у школи учи и васпитава само на мио и примамљив начин. Њад се ово време доживи, онда ће и маса нашег народа и сељак и занапија, — да се приближе учитељу. Тада ће до-

знати да би учитељ много што-шта достигао у школи са ученицима, само кад бига |

и они потпомагали у васпитавању. Онда тек неће бити збора о томе, да једни родитељи пуштају „да иде, како иде“, а да други отпочињу васпитавање тек одкада, лете „дорасте за школу“.

2) Навикавање. У овом одељку писад је испричао како мати и сви старији треба депу да навикавају на све оно што је до-

добијају храну уредно и на време, јер је за матер лакше, за децу здравије, а за домаћи мир голем добитак; 6) да мати не. успављује дете у колевци љуљањем и певањем, јер ако се навикне дете у почетку

„да изнуђава силом оно што хоће, онда ће

ту рђаву навику задржати и даље; в) да се деца од почетка навикавају на купање и прање зуба ; г) Да им је одело увек чисто, и ствари да држе у реду; ил) Да се навикавају на пристојно понашање, да им се да игра, која ће користити или умном или Физичном њиховом напретку.

Као што и читаоци виде, писад је говорио, у крупним реченицама, једино о чувању и неговању здравља дечијег, па је ипак изоставио две најглавније чињенице : Кретање и одмор, и чување и неговање чула. Од какве су важности ове две чињенице, по умни и морални развитак деце остављамо учитељима да сами пресуде с тога што смо наумни да нам ова критика буде краћа због листа.

3) Околина. Охолину дечију, која тако много утиче на злравље и умни развитак деце, писац је поделио на „два табора“ : „Ородници у кући, и сродници и познаници изван куће“. Ту нам прича врло кратко како треба да је све оно што дете од њих прима добро, па ће бити и код детета добро, и страшно се љути на дадиље, собарице и бабе, које из претеране љубави према унучадима уче их псовци, страшљивости, јогунству итд.; љути се на родитеље што не пазе на друштво с којим се дете састаје, јер та пажња спада међу најозбиљније тачке васпитања. Ето то је сва околина дечија, како је писац разуме!

Ми, напротив, овакву поделу околине не разумемо, и нигде се тако не дели. Околина не утиче само на једну цељ школину, већ на све четири цељи у васпитању, а на име: на Физич. умно, морално и естетично васпитање. У околини дете добија прве појмове о знању, моралу и естетици, али по пишчевом сватању околина није ништа друго до „сродници у кући, и изван куће!“ Ми овде нећемо никакве резо-

бро. Том приликом прелази: ај Да деца | не да износимо до да питамо писца: Где