Учитељ

Ситнице.

Одеска земаљска управа решила, је, да се свака народна школа снабде библиотеком

за ученике, по чему је намерна држати се.

при избору књига упутства, које је барон Корф у часопису Народнаја школа лао. Корф је у том чланку препоручио 82 књиге, које су све (осим 17) одобрене од стране школског одбора министарства народне просвете. Учитељке у Русији. О стању народних учитељака руских пише Орловски вјестник овако:

Управо рећи, шта је учитељка 2 њен положај у друштву налик је на зеца, кога можеш ловити, кад, где и како ти је воља. Оне имају толико старешина, колико и мужик (руски сељак), и већина тих старешина, тражи свако поштовање. Посао учитељкама огроман је — ми ту већину мислимо; то су мученице, па и да и немају посла с децом, коју уче и љубе, то би им се труд само могао сравнити са робијашким послом. дамислите је себи од 9 сати пре до 5 сата, после подне у школи, у којој често има по стотину деце: са сваким ваља да говори, свако да научи, а овамо у тој школи или је зима, или запара, или пири испод патоса, а где не пири, тамо је ваздух тако покварен, да се једва дише. Пошто у тој школи проведу на дан по 6 часова, оне још раде приватне послове : једна сече дрва и вуче дрва и воду за школу, друге дају лекције деци својих добротвора, старешина, или

им раде други какав посао и услуге, како | која може, и за то добивају нешто више пажње и мало бољи комад хлеба. А које не могу да добију приватна занимања, но — оне о ручку једу кисели купус, буђаву сланину, тврду и крпаву, као сукно робијашке хаљине, а после свега овога живота, и јела остаје ресултат: кронички ревмативам, неспавање, главобоља, кронички катар и сви други сапутници нужде и спротиње, ил же њест числа. Колико сету иште љубави к ближњему, вере у корист свога труда, самопожртвовања, да би се прошао мучни пут учитељкиц, а при крају какве изгдеде имају у будућности» шта очекује ове руске весталке, које у народу пале свештени огањ знања 2 Ево шта их очекује: пролазе године — пролази и младост, снага, малакше, клоне енергија, ослаби вера у корист свога труда, и онда, у награду на дугу службу друштву, оптерећење разнога рода болестима, кроничним или наглим ове учитељке, као оно исцеђени лимун, бацају на улицу без крова и пристаништа; велимо „бацају“ их, као болне, старе, дакле неспособне, а „на улицу“ за то што ни једна, међу њима не може од своје худе плате што уштедлта. Такав живот, таква служба друштву не може се пожедити. Тако не треба експлоатисати труд човека, — горе него и последњега роба. Или треба дати такву плату, да могу учитељке склонити белу пару за црни дан, или се мора удесити пензија за све, који служе земству.

понеке ти

Читавсонима.

Као што смо већ у прошлом броју јавили, обуставили смо овај четврти број свима старим претплатницима, који нам до сада претилату не послаше. Ко хоће да држи лист нека се пожури са претилатом.

Уредништво.