Учитељ

570

Ме

Наше писање.

(НАСТАВАК).

Да разгледамо све ово, и да видимо кодико је писац доследан према самоме себи, правичан у оцени и темељан у овој ствари у којој „цео деветнаести просвећени век“ није ништа пред њом.

Ми смо проучавали закон о најновијем уређењу учитељских плата и школског надзора и могли смо до тога доћи. да је законодавац и имао добру намеру и у млотоме је постигао. Онје у млогоме поправио учитељско стање, а да не би само њега, но да би с њим поправио или поправљао и школско и наставно стање, он је ону поправку учитељског стања довео у свезу и зависност од овога школскога и наставнога. Отуда оно, ко има добар успех, њему се даје периода. А успех се оцењује и бележи белешкама. Отуда, ко има добре белешке, поправља му се стање. А пошто је учињена, и то можда с правом, повика на старе ревизоре из самога министарства, то је нађено за добро, да се за тај посао бирају људи школски, те да они прегледају и оцењују овај успех. И ови људи чине то према своме умењу и нахођењу. „Нико без греха,“ па ни они. Али се признати мора да од како је та практика уведена у наш живот, да је од то доба далеко више зближена основна и средња школа, и далеко већа живост настала и тамо и амо, и далеко веће интересовање у људи школ-

ских за ствари школске. Ни с те стране.

дакле законодавац се није ни мало огрешио. Ако би г. писац желео, да поправљање учитељског стања ни мало не стоји у зависности с успехом у школи, онда то може остати и даље његово мишљење, али би он с њим веома мало услуге учинио школи и настави. Да се тиме „садржина, васпитања и наставе баца на жртвеник туђинске одеће“ и „квалитет васпитне материје у чељусти бројног васпитно - просветног „молока“, то се одавде не види. Он је уредио једно како је најбоље знао и уредио друго како је најбоље умео и могао. Што писац није казао како, како би

»

боље могаор — Како писац може да назива овај начин ревизије „једини у целој целцатој друштвеној васелени“, кад нам

| није показао како је у другим земљама»

А ми знамо да она свуда постоји и да је наша, сем оне где постоји инструктиван надзор. сразмерно међу најбољима, Но писад не види оно што је добро; он види само оно што не ваља, па га мери према неким фантастичким, научним или хуманитарним, идеалима, и онда му је црн и несрећан и онда му та осећања не даду да. мисли и разложи ствар и себи и другоме и онде где би могао. Отуда и „напвчине“ и „незналице“ и „кратковидници“ и „попови“ и „последњи талог друштвени“ и „брбљање«“ и „непријатељи народни“ и сви други лепи епитети, који тако јако карактеришу мизантропско срце пишчево. Да се је законодавац и наша „васпитно - просветна интелигенција“ у томе угледала и на „туђинштину,“ то стоји, да је тим угледањем унесено у наше школе ло нешто и што није за нас и што не ваља, и то стоји: но дасе стим што не ваља унело и доста, онога што ваља, и да тиме наше школе нису ни мало отишле назад но само напред, и то стоји у сигурно. А што још даље нисмо отишли, донде докле би идеали пишчеви захтевали, за то он ни мало пема права да криви ни „наивнога законодавца“ ни „педагошке и у опште просветне наивчине“. Они су учинили колико су могли. Сваки век и свака генерација чини колико може. Развитак је социјални развитак органски — то бар писац зна - и ми му се чудимо како је он, који све појаве своди на механизам, могао да криви и чак резили један читав ред људи у нашем содијадном организму 2

Он вели да се у теорији са свим друкчијеучи а у практици са свим друкчије ради. И с тога изједначује педагогику и просветну интелигенцију с поповима, који с проповеднице друкчије говоре а овамо друкчије раде. Зар писац незна да теорија и прак-