Учитељ

171

које ако у свом садржају и имају некоје недостатке, ипак могу у неколико бити и корисне, особито у том случају, код о том предмету или нема посве никаквих књига, или ако их и има нису баш најзгодније.

Из школе. „Шта је ово 2“ питаше један од учених учитеља свога ђака.

„То је креда“ — одговори ђак.

Уч. „За што нам је потребна креда Р“

Ђ. „Да пишемо“.

Уч. „Зар само да пишемо 2“

Ђ. „И да цртамо и да рачунамо“.

Уч. „Шта ја ово сада радим 2“

Ђ. „Ти црташ 2“

„УЧ. „Шта сам ово надртао 2“

Ђ. „Ти си напдртао мапу 2“

Уч. „Коју земљу преставља ова мапа 2“

Ђ. Ћути.

Уч. „Преставља Македонију“.

После мале почивке учитељ отпоче историју Александра Великог.

Дакле с креде на Александра Великог !...

Појимање. „Море је велика, велика, здраво велика вода. Кад бисмо се полели на ово брдо, па кад би вода била чак тамо докле се земља види, па још и даље, ето то би било море“.

Деца зинула, па ни једно да шушне. Још им звоне у ушима последње речи учитељеве. Једног дана изведе тај исти учитељ своју децу у поље, и кад бејаху дошли до једне баре, која је имала у површини 100—120 кв. мет, упита он:

„На шта личи ова бара 2“

— „На море!“ — одговорише ђаци.

— „Па да ли је море толико 2“

— „Није. Море је много веће !“

— „Шта мислиш, (., колико је море веће од ове баре 2“ :

0. „Веће је три пута !“

— „Како три пута“, упаде у реч један његов друг... „Море је веће пет пута!“ На ове последње речи ђаче је ударило добро гласом.

Речи не стварају појам о простору. Ова.

педагошка вештина, све популарисање није

у стању ни за милиметар да рашири појам о простору. Он се може раширити само посматрањем.

Моралисање. „Шта се тужиш, Н.2“ рече једном један ваљано образован ч0век у једној сеоској кући.

„Та како да се не тужим, кад овај наш П. не ће баш никако да слуша. Једнако се скита по селу и туче с децом“.

„Па то си ти крив,“ рече гост. „Кад бисте ви сељаци умели с децом поступати као што треба, она би вас слушала“.

То рече гост, а за тим поче миловати дете и овако му говорити:

„је ли, чичино ; ти ћеш од сада да будеш добарг Ти ћеш да слушаш свога, оца и мајку, па ће они да те воле, аи ја ћу те волети. Кад год чича дође донеће ти нешто лепо на поклон; а ако будеш много добар, одвешће те и у Београд, да тамо учиш школу“.

После по дуже лекције, кад је већ дошло време да се обере род моралисања, дете искриви главу, погледа добро чи-

чу, па му онда рече: Ј. .... те, чиЧОУ До Речи већином млате глогиње, а само

живовањем у моралној средини човек се моралише навикивањем. — 5.

У руском „церковно - Обшчественномђ Вјестнику“ сеоски један свештеник пише о томе, како у Русији пада пчеларство, пак препоручује, како би се могло помоћи овој важној грани народне економије.

„Ми данас — вели он — имамо у Русији много сеоских школа иту би требало ширити знање пчеларства. Мучно је одмамити дерана од куће у узорну школу пчеловодетва на 300 и 500 врста. Духовна училишта, семипарије и епархијалне женске школе могу бити пространи расадници ва пчеловодство. Одатле излази велик део. сеоских учитеља и учитељака, одатле и црковни елужитељи, који су тако тесно везани са народом. Преподавање пчеловодства у духовним учебним заводима посве не задаје труда предавачу, а учени-