Учитељ

бољу негу своје деце, и тако даље, а да су баш мање образоване мајке оне, којима је преко потребна кака истинска поука, и да је више за њи требало нешто учинити. Писац и сам одма може видети колико је учинио својом књигом кад израчуна: колико има „образованијих српских мајака“ које ће се послужити његовом књигом, а колико није учинио, кад се сети колика огромна маса српских необразованијих мајака остаје без поуке у васпитању своје деце. А да је спремао за њих и то баш нарочито за њих, дело би било млого у добитку јер би подносило и за једне иза друге.

Сем тога писац је учинио још једно сужење. Он је узео само доба детиње до школе, до 6 или 7 година, и даље је осгавио школи. Да је ово најважније доба у детињем васпитању то стоји. Но да је писад имао права да се ограничи само на то доба, то му никако не можемо одобрити. Човек се васпитава док је жив. Родитељи воде бригу о својој деци барем до краја младићског доба. А сем тога, према данашњим нашим приликама, мало деце иде у шволу, па је и школа свакојака. Било је дакле потребно извести цело васпитање у вући од колевке до зрелости или барем до краја школовања.

Но писац, оставиши ово поље, које је велимо, по свој прилици и „Матица“ имала на уму, он је отишао у друго, и наменио је своје дело „и за употребу у вишим де-

војачким и учитељским школама“ Оноу

предговору вели: „књига је ова удешавана, и за вишу девојачку школу... Где се паука о васпитавању учи само једну годину, ту ће ова књига бити потпуно довољна; а где се учи две године (као у Београду), ту ова књига долази у последњи разред у примењену науку о васпитавању, и то пре примене васпитних начела на основну школу.“,.., „На послетку, у учитељској школи може се ова књига употребити као упутство за предавање у Т разреду основне школе“. Шта је писца натерало да напусти оно поље а да побегне у ово, ми не знамо. Може бити да је он имао добру намеру: да потпомогне васпитну спрему по заводима, у

191

И

којима се она чини. Али нама ће бити елободно да искажемо оно што нам се чини да је било у писца, те је ово учинио. Изгледа нам, да се писац потпуно ссећао немоћан да напише нешто популарно, разумљиво и занимљиво, а да се одвоји од обичне рутине школско- књижевне и систематске Форме, Он је цело дело поцепао у „поуке“ и да не рекнемо на параграфе, тако, да цела књига изгледа као издељана и удешена на „лекције.“ А да је само васпитање једна целина, п да је тиме одузета књиги свака, занимљивост и привлачна моћ, и да јој је дата сувопарна Форма сваке школске књиге, | то ће видети сваки. Ми имамо у нашој књижевности прилично „упутстава“ и специјалних дела о васпитању, но мало имамо забавни књига, које би мајке употребиле. Потреба је дакле била, у овоме, и ми имамо право да мислимо, да је и „Матица СОрпска“ опажала и хтела да подмири њу. Дело је испало системско и сувопарно тако, да ми сумњамо да ће га и која и „образованија“ мати читати, а камо ли с коришћу „употребити.“ Остаје дакле, да се она има употребити готово само у девојачким и учитељским школама: онамо као „наука“ а овамо као „упутство“ у [Г р. осн. школе. Но колико је и за тођфудешена и сигурна, то ћемо видети сад, кад пређемо на претрес њен.

И још једна примедба. Колико се из новина опомињемо, чиви нам се, да је по реФерату дотичнога референта писцу враћана једанпут ова књига на поправку. Каке су биле те примедбе референтове, и да ли су оне учиниле да дело добије или изгуби што од пређашње своје вредности, то ми незнамо. Могуће је врло ласно, да је дело при поправци изгубило врло млого од своје пређашње вредности, као што је и то могуће, да је било још горе, па је при поправљању нешто добило. Не обзирући се на то како је оно пре било, и каку је измену претрпело, ми морамо узети дело онако како је оно сада, и тако ћемо га критиковати, а ово спомињемо само ради знања. Писду ће ово служити или у олакшипу, или као још једна „отежавајућа околност више,“