Учитељ

ди А те.

се он зато не обраћа како треба и коме треба. Сав такав рад узима на себе вид екзамента само над некима, дов би требало да је то продужење наставе за целу школу. Нетреба никад да се примети разлика између излагања новог и понављања старог, јер је то и једно и друго само саставни део једне целине — обучавања. — Оно нема сумње да завршиоца две дужности у једно исто време: екзаментатора , који цени знање испитиваног ђака и даје му оцену, и наставника, који мора да разјасни предмет целој школи, — није лак посо. Да се та половина наставе на другим основима уреди, којима се може побудити и изазвати пажња ђачка, мени се чини да би у томе најбоље било овако радити. 1., Нека учитељ једном за свагда закаже ђацима, да се свако питање његово тиче целе школе, и сваког посебице ђака, и да је сваки дужан на њега, одговорити чим се по имену зовне а да не чека да му се питање понови, да ће се незнање питања рачунати као и незнање задатка. Но ма каква правила учитељ уводио, она ће све дотле бити некорисна, докле год озбиљно не настане да се у живот не уведу и док се ђаци не навикну вршити их. 2., Кад учитељ што објасњава и пита, треба сам јасно и разумљиво говорити, тако, да се његов глас разлеже по свој просторији школској, и да не пропусти нигда тражити да му и сваки ђак кад одговара, говори јасно. 8., Књиге и све ствари, које одвраћају пажњу ђачку треба уклонити, ако нису потребне. 4., Учитељ не сме отегнути свој говор са једним ђаком даље од граница строге нужности. Чим

добије уверење о ступњу ђаковог знања, треба да га остави, и пређе друтоме. 5., Питања не треба да су, ни брза ни спора, тако рећи дремљива и без застојња и са не умесним паузама. Чим се види да питани ђак нијеу стању да разреши питање, онда не треба бадава губити време и чекати оно, што се зна да се не може дочекати, ко одмах треба позвати другог ђака томе у помоћ. А то је тим пре нужно 6. Што учитељ питајући једног, треба да има на уму и остале, па, што може чешће и више њих да прозива. Једног нека пита о ономе, што му друг није знао, другоме нека дода ново питање, трећи нека наведе доказе у колико су за то нужни, четврти нека доведе у свезу ово или оно са осталим и т. д. Тако радећи, учитељ мора добро памтити и ђаке које је питао, и ваљаност њихна одговара; јер по тим одговорима, који су за време једног или више часова баш, може учитељ добити стално суђење о ђачком приљежању и успеху, па му и оцену ставити, а не тражити свагда да потанко испита ђака у сваком задатку. А ђаци кад виде, да им се и по тим одговорима дају оцене биће пажљивији. Још једном у кратко да напоменем, која су то средства којима се изазива пажња при настави: Прво је најглавније и најсигурније — добро предавање, које се опет не може ни замислити без темељног знања онога, што се предаје, без љубави, без педагошког прилагођења науке узрасту и развићу

| ђачком, и без чистих дидактичких на-

вода, без живог местимице вештачког излагања, али увек јасног и разговет-