Учитељ

284

ло по мало богаташи приграбе од државне земље све, што је било боље, а сиротињи је остала само најгора, неродна земља, за коју се нико није грабио. Сиротиња та није имала својих кућа, а кад јој је сад и имање одузето, остала је без игде ичега. И како које године све је више људи било, који нису могли добити државне земље да раде, и који ништа нису имали, као и робови. Тада су и ратови били чешћи, а после сваког рата довођено је све више робова — тако број сиротиње и робова јако се увећа и било их је свуда врло млого.

Римска сиротиња живела је врло рђаво. Није могла да заради колико јој било нужно за рану и одело, па онако без куће и имања скитала се од места до места. Римљани су видели како та сиротиња мучно живи, па је некима било жао и желели су да помогну својој браћи, а било их је доста, који су све то гледали, па се нису сажалили на сиромаха, нити су хтели да помисле да ли је право да се толики свет мучи без крова, ране и одела. Међу онима, што су жалили сиротињу, што су гледали да јој помогну и што су помагади, кад год су могли — најзнатнија су била два Римљанина, два рођена брата: Тиверије Грах и Кај Грах. О њима ћу сад да вам причам.

Пропиштивање.

Ливерије пи Кај били су синови неког племића, па су и сами били племићи. Отац им је умро док су они били мали, а о њима се после бринула њихова мајка Корнелија. У то време богате Римљанке нису се баш млого бринуле за своју децу, него су их остављале робовима и слугама, да на њих пазе и да их уче, а оне су се више бринуле за то, да се лепо обуку и наките, па да само иду код пријатеља на гозбе и весеља. Но Корнелија није била таква. Она није трошила на, своје одело и наките, него је све трошила на. своје синове. Школа онда није било, него је сваки сам морао да нађе учитеља својој деци, ако оће

да их школује. А учитеље су највише узимали од заробљених Грка, који су били учени. Корнелија се, као што рекох, бринула за децу своју и нашла им добре учитеље, а и сама. је на децу пазила и учила их да буду лобри и поштени људи. – Код ње је један пут дошла нека богата Римљанка , па јој је показивала своје скупоцене аљине и наките и валила јој се. У разговору она запита Корнелију има ли она каквих скупоцених накита и замолила је да јој покаже. Корнелија је ћутала и чекала да јој деца дођу из школе. Кад су јој дошли синови, она их обојицу загрли и ревне: „ово су моји скупоцени накити.“ —

Кад је Тиверију било тако око 20 и некодико година, пође неким послом у Шпанију. У путу на више места виђао је млоге робове оковане у ланце, где раде земљу или чувају стоку својих господара. На друтим местима виђао је опет млого сиротиње, где се са породицом скита од места до места. 'Тиверију је било жао што се толики свет мучи, па је почео мислити о томе, како би се могло помоћи толикој сиротињи. Отишао је у Шпанију, али је једва чекао да се врати у Рим, па да гледа да што год за сиротињу уради. После неког времена врати се у Рим.

Кад је дошао у Рим, онда је почео да ради, што је већ одавна жолео — да сиротињи како год олакша -— помогне. Али, да би могао што год да уради за то, требало је да је какав већи чиновник па да тек после може учинити што.

Римљани тада нису имали владаоца, као ово ми сад што имамо, него су државом управљали друге старешине. Тако је било саветника, од прилике, као што данас Србија има, само што су имали већу власт, јер нису имали владаоца над собом. Осем њих било је и других старешина, који су се звали конзули, а било је и неких чиновника, који су се звали трибуни. Ове последње бирао је народ и то сваке године по дволцу. Трибун је могао бити који има 30 година, а млађи не.