Учитељ

~ 259

собом као готовинур Може ли се рећи, да оно нема „поштења“2 А ако не донесе знања, оно доноси ону прву основну половину, моћи, да придобије знање, и ако баш нема осећања „лепоте“, зар оно нема и других осећања исто тако пријатних У

„После свега овога писац вели: „Осим ових задатака нема више ни једног новог задатка, за којим би васпитач тежио у свом раду. Свега их дакде има пет: да човек који се васпитава, буде здрав, поштен и разуман, да буде осетљив за лепоту, и вешт у неком раду, који је за њега користан, а другоме не смета“ (2) Овде је писац вајбоље показао кака појма он има о раду и о поштењу, и у опште кака васпитна начела приповеда. Па и ту се није зауставио, но одма даље вели: „Да буде човек васпитан и образован, потребна. су му најмање ова три својства: поштење, знање, и лепо осећање.“ Ето тако. А рад и здравље пропада, јербо то нису нужна, „својства“ _„образованота“ или „васпитанога“ човека! Докле данас наука и реалан правац здравље и рад узимају баш за, основицу, и одатле почињу, и на томе из-

воде умно и морално. образовање колико.

могу даље, дотле писац све то некако као уз гред спомиње, а у одсудном тренутку, кад оће да се сведе број пет на мању цифру, онда ово као споредно отпада, а остају само „три својства. образована, или васпитана човека“! — Мислиће неко још: писац је изоставио религиозно образовање 2 Да, то је учинио ; али само овде. А. отворите страну 99 његове књиге, ту ћете наћи читав један параграф, који ковори о „познавању српске цркве.“ То је ваљда само за то, што је она српска 2! Писац би добро учинио да је отворено казао своје мишљење о религији, јер сваки дан видимо њен замашан утицај не само на развиће науке у школи, већ и на. цео друштвени развитак. А ако то „доктори“ и Философи и наставници неће отворено казати свету, онда не знамо од кога имамо право да очекујемо 2

Ево једне илустрације пишчеве, одакле

"| ван његове неке

најбоље може да се види, какво писац гледа на цело васпитање и важност појединих делова његових : „Ових пет задатака живота, и васпитања човечијег могу се згодно упоредити са пет прста на руци. Здравље би представљао палац, као најснажнији и најважнији прст, без кога други прети не могу ништа друго радити; поштење би представљао кажипрст, којим се показује пут или правац у раду; знање би представљао велики прст, који стоји у среди између остала четири прста, и који својом величином — а знањем и обимом надмашује све остаде прсте; лепоту би представљао прстенов прст, који се онако украшава ; на послетку, рад би представљао мали прст, без кога и остали прсти немају довољно снаге ни вештине, него тек кад и он запне, онда се постизава потпун успех.“ — Ми се не чудимо писцу, да он има оваки појам о здрављу, „поштењу“ и знању; али да је он рад, којим се цео живот обдржава и којим се и до знања и до поштења, и до здравља долази, ставља после „кицоша“ прети и упоређује с малим, с најмањим прстем, то не знамо ко му може одобрити „системе!“ Наука данас ставља тело п здравље, његово на прво место и вели да је оно основа свему. Онда долази рад: рад мишићни и чулни, којим се долази до знања. Тек за тим, познавањем пајближе своје околине, познавањем 10родичких одношаја, а нарочито др)штвених, заједничких, долази прави мирал и морални развитак („поштење“ пишчево). И ту се свршава образовање човеково. Више „задатака васпитања“ нема. Теологија би могла да спомене (и наметне) још један задатак васпитању : религиозно образовање али данашња Филозофија то не одваја од моралнога, умнога естетичкога образовања но га сматра као скуп овога свега и ставља, та у обична осећања. Од куда пак писцу осећање лепоте да је чак неки особити „задатак васпитању“, ми то не знамо. Пснхологија не зна данас ни за једну особиту моћ душевну, која би се развијала само за. то, и то не одваја нимало од осталога, развитка духовиог. Но о томе ми смо рекли