Учитељ

229

луте српској књизи. И овај је начин изнео на видик интересантан податак шта вреди и шта може да учини лична вредноћа. Јер кад чујемо, да је „Ераљевине Србије“ једна мала Гроцка прогутала око седамдесет комада, а видимо, да по неке велике вароши наше не прогутају ни десети део од тога, онда чему то имамо приписати другоме, до личној вредноћи појединада. растурача ' Један је Заичар могао да прима преко десетак комада „Илустрованих новина“ и једно Ваљево око осамдесет егвемплара „Голуба“ и „Невена“, док толике друге вароши држе тек по који или ни један. Свилаинац је купио преко двадесет „Урођености“, Заичар преко тридесет а Ражањ, Брус ни по један, но вратили све. Има сбла, која су узела по десетак комада, а има великих вароши, које нису ни толико. Све књиге и све новине имају сила оваких примера. Откуд то То је исти народ и исти ступањ писмености, па откуд оваке екстреме% Само отуда, што на једноме месту има вредних растурача, на другоме вреднији, на трећем највреднији, а у по некоме нема никаких. Занимљива, би била статистика ширења, књига наших у масу. Она би нам сигурно показала још веће екстреме и још веће интересантности. Она би нам математички потврдила, да у овој земљи још појединци могу да почине и млого добра и млого зла. А то је и опет доказ примитивности и слабо развијенога друштвенога живота. Јер где је јако развијен друштвени живот, ту су појединци незнатне чивије, које маЛо могу да утичу на превелику и пресложену машинерију целинеку.

Но, на жалост, и овај је начин већ почео да губи свој кредит. Где је у масе непоштовање својине и неџредност и у својим стварима, није чудно, што ћеи међу оним људима, којима писци повере своје књиге, бити људћ, који ће бити неуредни и с туђим. Писци су онда у неприлици: да ли и да шаљу, и коме да шаљу: И ако немадну личних п0знаника, онда им је остало: или да пошљу непознатима или и да не шиљу. У првом случају доводе себе у ризик; у другоме остаје оно место незаступљено, и у њега не оде књига. Писци су у тој прилици на првој муци. Ако не пошљу, не чита и не шири им се оно што су писали и за шта су писали и леже књиге на гомили те нити долази оно што су они дали за њих нити им се наплаћује надница око тога. Ако пошљу, боје се да не пропадне и једно и друго.

У наше време овладала је права махнија, да. треба да се пише бадава. Докле се у животу за сваки други и најпростији рад и услугу сматра за са свим природно да њен радник прими извесну награду за свој труд, која се зове надница, дотле се овде сматра за интерезџију и књижевнога ћивту онај, коме би по случају какоме у српској књижевности остала кака мала награда за његов труд. Хтело би се дакле, да се све друго плаћа; само књижевни послови да се врше: бадава, па још више, да радници њини жртвују што и сами за штампу и друге трошкове. 0 тога је и практично за велику већину и не одавати се овоме мученоме и неблагодарноме послу. Боље се одати другоме, који ће, као и другим радницима, донети каке помоћи нашем и