Учитељ

505.

леких земаља, и она помори у Атици врло млого људи. Летња препека, препун град сеоских становника још више шираше ту опасну болест. Болеснике страшно мучаше унутрашња ватра и жеђ. Тада настаде неверовање у бога. Богаташи предадоше се уживању и насладама. Преступници не 60јаху се више закона. При тој пџесрећи све се окренуше против Перикла говорећи, да, је он узрок свој овој несрећи, и за то му одузму власт, и осуде га, да плати казну.

Тако. сад је Перикле увидео како је онај, који га је пре сравњивао са боговима, непостојав. Па није само њега постигла та несрећа, него и његовог друга Фидија оптужише, да је сакрио злата, кад је правио ону богињу, и за то га затворе у тамницу, где је сирома и умрљо.

Периклу у старости својој, осем тога, _ што је претрпео од народа, дође куга и у његову кућу, најпре му умре жена, па после један син. |

Перикле се никад у животу није заплакао. Но кад му је други а последњи син умрбо и кад му метуше мртвачки венад на главу, тада је се први пут заплакао. Перикле је и ту гледао да се не заплаче, ама му смрт последњег сина толику рану зада-

ла, да није могао да се задржи од јецања и проливања суза за сином.

Напослетку Атињани виде, да су неправо поступили са Џериклом, за то му опет поврате пређашње достојанство. Но сада Перикле није дуго био на челу свога. народа. И њега је скора смрт очекивала. Кад је већ лежао на самртничкој постељи, грађани, који су га окружавали, говорили су му о његовим чувеним и славним делима и победама, мислећи, да он пе слуша. Но Перикле је све чуо, шта су се они разговарали, па им рече: „Чудим се, што ви помињете моја славна дела, а најславније заборављате, а то је: ни један грађанин није понео жалосне тжаљине због мене.

Перикле је умрђо 42) године пре Христа.

Општа репетиција целог предавања. Напослетку треба тражити од деце, да кажу, шта је Перикле добро, а шта хуђаво урадио. Према томе нека о њему изреку свој суд.

Ово предавање не може се, а није ни удешено тако, прећи за један час, већ треба бар два часа.

РАЈ

> = ==

КОВАЊЕ ВИ ПРВЕ РОТЕ А

Поуке о васпитавању деце у родитељекој кући, за образованије српске матере п за употребу у вишим девојачким и учитељским лаколама, написао Др. Војислав Бакић, професор. (Ово је дело наградила „Српска Матица“ из накладе Ј.и 1. Остојића. Цена је 50 нов. -— 1 дин и 20 пара. Сомбор. Наклада Миливоја Каракашевића. 1880. Стр. 1—137.

(НАСТАВАК).

„Други је знак пристојности у лепом изражавању . . . Леп израз лица и лепи

покрети допадају се, као и леш говор“... „Но не треба од детета (за првих пет ло шест година) захтевати да се Фино клања, нити да љуби у руку; јер оно још не моке довољно да разуме значење тога, а вршити неке Формалности без разумевања ; 10 не вреди ништа ни за васинтавање ни за поштено понашање“. Па зашто их онда прецоручивати мајкама2 Ми питамо писца: шта ове „Формалности“ значе и онда, кад деца буду старија од „пет до шест“ година и кад буду способна да разумеју „значење“ тога 2 Покрети су на лицу са свим природна, ствар. Њих има и дивљак и сваки. Ови су израз унутрашњости. До-