Учитељ

кле год има онога изнутра што њих покреће, биће и њих. Нека дакле и има онога изнутра -- то је гљавно — па ће бити и њих. Они су лак најбољи онда, кад су природни, кад нису измајсториасани и извештачени. И шта сад ви хоћете с лецим изражавањем“р — Спољњу Форму; љуску ; маску ; морално белилдо и руменило.

Овде је згодно да учинимо једну ошшту примедбу. Као ово овде тако готово свуда или барем великом већином, писац рекне нешто напред, па га на послетку потре з неколико реч. Ево овде шта рече све о „пристојности“ и „смерности“, разуме се у деце, јер о томе и говори, а ва крају вели да „немају никака смисла“. Оне су хтеле да буду исправке и нека ограничења, али кад се доведе у свезу с наменом књиге „ва васпитавање деце ло шесте године“ онда су просто потирање, или је оно пре било тек нек се каже, нек стоји за љубав „системе“.

Колико писац претерује у својој „смерности« могу видети читаоци из ових речи његових : „треба делу зарана навикавати да буду смерна, т. ј. да све што је њихово, с мером оцењују и то све с мањољ мером да мере, а за туђи рад да узимају већу меру; јер тако ће угодити људима, — а угађати људима — то је поштено“. О, ти лепа српска речи: поштење, где си дошла! .. . Тако то, из „скромности;“ а код правде ће сигурно рећи и писац: да се свачија дела подједнако мере и оцењују. А о истини казали смо већ да је врло карактеристично, да писац нигде и не говори. То ваљда није „поштено“ 2. Угађати људима — то је „поштено“ !...

Колико је писац доследан, и начисто с појединим начелима, нарочито где се Физиолошко-психолошких појава тиче, ево нека виде читаоци из ове две реченице, које са свим једна до друге стоје у књизи: „претерана стидљивост није добра, али

бестидност и безобразност ружна је и код одраслог човека, код женских је баш гадна, а код деце је неприродна. — Стидљивост је у деце са свим природна“ !!. И тако: сад природна, а сад неприродна ! Сад настаје говор о њој, и разуме се да је пасад за њу: само није за „претерану стидљивост“, него за „средњу меру“. И тај наш народ ништа не зна кад вели: Стид убија човештво; а страг јунаштво. Он не зна „правила учтивости“: пристојност и смерност! А оно су докони и „необразовани“ људи, који хоће да навикну своју децу да им се не стиде ничега ...

Отид је прост спољни израз унутарњег пситичког стања. Говорити о развијању стида, то би значило толико, колико говорити о развијању радости, или жалости. Развијати се могу само осећања унутарња, а никако спољашњи изражаји њини. Осећања пак зависе од ошштег физиолошког стања живаца и психичких покрета у централној нервној системи. Васпитање има, да се брине за ово опште физиолошкопесихолошко унутарње стање, а никако не може за нешто само споља, па ма то била и „умерена“ стидљивост. Што млоги људи немају стида, то није ва то што њин образ вису навикли да се зацрвенћ, но за то, што нема онис унутарњиг душевних мотива, који изазивљу руменило у лицу.

Писац баш млого има на уму госте, посете и забаве. Оне му млого смећу васпитању. Он се толико од њих боји, да подвученим словима каже мајкама: „— а жртвовати своју деиу за љубав излишниг претеранаг забава — то је бесавесно и непошатено“. (А даље под примедбом Додаје: „Така мати .. . заслужује највећу казну (2) и презрење од сваког поштеног (!) човека“ .. .) Али, да; не заборавимо, да је ово „за образованије српске матере“!..,

(НАСТАВИЋЕ СЕ),