Учитељ

282

дљииљмњиме =

мучити и убијати све оне, који се не хте- | лоше повратити у незнабожачку веру. |

Похватане или убијаше гомилама, или вх меташе на страшне муке, или их бацаше да их љути зверови рашчупају, или | их живе закопаваше у земљу, или их ва | тачињаше на коље. па намазане смолом, | потпаљиваше, да им ноћу као буктиње | светле по њиховим баштама и шетницама. Из тога времена имаде мноштво примера побожних страдалника, којима главу краси венац мученички, и који ће се вечно са поносом спомињати у историји хришћанске дркве.

Нерон, римски цар, први је као влададац почео гонити хришћане. Овоме бесноћ тиранину падне једном на ум луди џ опаки ћеф да види, како ће изгледати, кад се сав Рим запали, па ради свог глупог за-

· довољства нареди, те се варош са више страна потпали, и тада изгори више од половине Рима, а десетинама хиљада становника римских остану без крова и без игде и чега свога. За тај пожар народ је кривио цара, јер је знао, да он хоће тако што год да учини. А Нерон, да би одбио од себе сваку сумњу, да је ма што год о томе знао, окриви хришћане, као да бу они то учинили, тврдећи, да су тавови послови особине хришћанског друштва, које све

нешто тајно ради. Народ лаковеран прими као истину измишљотину Неронову, и све листом устане на хришћане. Страшно је чисто и причати појединости тога гоњења. Са свију страна доводили су гомиле | смерних и невиних хришћана, па уз грању пи бој, затварали су их у подземне тавни- | це, да тамо робују гладни и жедни за ода- | ност своју ка Христовој науци и за љубав | према човечанству. Свакоме је било дов- | вољено, да мучи хришћане како зна, да убија, где кога стигне, не би ли се утаманило то јато бунтовничко. Сам пак цар смишљао је све горе и црње начине за убијање бедних хришћана. Он их је зашивао | у животињске коже и бацао псима, да их растргну; распињао их је на крсту као најгоре зликовце; привезивао их је за коље, па намазане смодом и катраном живе

потпаљивао, те су у најгрознијим мукама што се замислити могу, испуштали своју праведну душу ови јадни хришћански следбеници, а по том осветљавлли башту, у којој се у то доба. најнепоштенијим играма забављао овај бесни тиранин. — Такво гоњење трајало је пуне четири године. И у то доба апостол Павле посечен је мачем, а апостол Петар разапет на крсту, са окренутом главом доле.

После Нерона било је више римских царева, који су од времена на време наређивали гоњење хришћана. Број храшћанских мученика велики је, и не да се тачно израчунати, а муке су биле готово вазда подједнаке и увек грозне п нечовечне. Ја ћу вам причати још 0 једном знаменитом по својим ужасима гоњењу, које се догодуло за владе римског цара Диоклецијана, који је владао од 984. до 805. године после Христа.

Диоклецијан, и ако је био незнабожад, ипак с почетка није нападао хришћане, и шта више бранио их је. Но његов зет Галерије, који је био затуцан незнабожад, па, за то страшно мрзео хришћане, најпосле наговори дара, те он изда заповест, да се свуда по римској држави имају порушити све хришћанске цркве, и да се предалу мукама и смрти сви они, који се не би хтели идолима клањати. Усљед тога нас-

| тане жестоко гоњење хришћана по целој

римској држави. Тада у области Нико-

· мидији убијено је преко двадесет хиљада

хришћана.

Из доба гоњења хришћана прича сеи за овакав један случај. — У време римског цара, Константина, али пре него што је овај био примио хришћанство, на 300 година после Христа, владао је у Азији неки Лициније, који је био незнабожац и страшно мрзео пи мучио хришћане. Он изда строгу заповест, да се сви хришћани морају влањати незнабожачким римским идолима, а, који то не би послушао, да се страшним мукама умори. У граду Севастији, који се друвше и Никодија звао, налазило се тада

| једно одељње царске војеке, које се зва-

ло дванаеста легија. У тој легији имало је