Учитељ

дуго времена на све стране били убијани, свакојако мучени и гоњени. Да би ви могли разумети, зашто су хришћане у прво време на све стране гонили и злостављали, потрудићу се, да вам Најпре попричам, како је од прилике било уређење међу људима и како су људи живели пре рођења Христа Спаситеља.

Општа вера код свију старих нгрода пре Христа била је незнабоштво. Само Израиљски народ веровао је у једног правог и невидног бога, али је и он често, угледајући се на друге, падао у незнабоштво. Народи су на разне начине правили своја божанства : или од дрвета, или од камена, или од метала, па су се тим мртвим киповима клањали и у молитви чинили разне

' јина његовог господара, и он је тон узи-

мао. Роб је био само роб, и никад ничега свога пије смео имати, а морао је вечно радити за свога господара. Деца робова бивала су такође робови, и то ропско на-

· слеђе, с колена на колено, продужавало

| је се вечно. Господар пак није радио ; он

жртве, спаљујући на ватри, која је готово | непрекидно пред киповима горела, силне |

животиње, а много пута и саму рођену децу своју. Димом жртве, која је на ватри саторевала мислили су, да окаде и умилостиве гњев и љутњу свога немог и хладног божанства, те да не буде одвећ строго у изрицању осуде за људске грехове. Чували су и обожавали многе животиње, нарочито велике и опасне, сунце, месеци друга небеска светлила. Таква гпусна вера није никако могла бити мила пародима, јер се људство таком молитвом није упитомљавало ни боље бивало, него напротив постајало све горе и поквареније. Особито народи омрзоше незнабожачку веру, од како силни цареви и друге старешине дођоше до те обести, те почеше правити кипове у облику самих себе, па стадоше заповедати народу, да им се као богу клања. Народи, као робље, морали су слушати вољу свога обесног и силног господара. Но друго, још веће, зло било је у обичају код старих народа пре Христа. Људи нису били равноправни међу собом, него су се делили строго на редове. Човек није могао и уживати оно, што би својим знањем, трудом и радом постигао. Знало је се тачно: ко је господар, а ко роб, а тако су се делили сви стари пароди. Што би год роб зарадио и стекао, то је била сво-

је само уживао и проводио време у забавама и беспослици. Сваки господар имавао је томилу својих робова, а неки су их имали и хиљадама. Све што роб имаде господар је могао узети, па га је могао и убити, а да за то никоме не одговара. Роб није смео побећи, јер ухваћеном после претстојала, је извесна смрт.

У господаре рачунали су се: цареви, краљеви, кнезови, свештеници незнабожачки, великаши, богаташи и научењаци; а у робље: сељаци, занатлије, пастири и сав остали народ. Господари су се познавали по раскошном животу, и много пута, по рђавом и врло непоштеном свом владању. (Њене богаташке само су се бринуде о томе, како ће се што сјајније оденути и накитити, набедити и паруменити, и у томе су тако далеко терале, да понеке нису давале својој деци друкчије да их

пољубе у лице, но само кроз кожну мре-.

жу, да им се бедило не би покварило. У то доба, пред рођење Христово, није било у народа никакве истине, никаква поштења инв правде. Свуда лаж, притворство, поквареност и насиље владали су. Народи су сматрани готово као и остала стока и имање њихових господара. Милијуни потаженог робља пиштало је у беди и сиротињи, док су други раскошно расипали, и јаук страдајућег човештва допрђо је до небеса. И усред те покварености људске на земљи, појави се на истоку у Палестини спаситељ света, син божји Исус Христос.

Супрот оваком злом стању на земљи, Христос је изнео са свим нову науку. Он пре свега огласи веру у једнога, истинитог и невиадног бота, створитеља света. Поче да проповеда, да су добра дела, поштен рад и побожаг живот, Богу најугоднија молитва. Он огласи равноправност међу људима, а ропство строго осуђиваше,