Учитељ

827

ИЗ УЧИТЕЉСКОГ СИБИРА,

У 27, 23, 29 и 30 броју „Учитеља“ од прошле године изашао је чланак „Из учитељског Сибира“ који је хтео, „да прида мало светлости“ мојам писмима „Из учитељског Сибира“. Из целог чланка види се, да је писац његов хтео писати противно мојим писмима.

Г. Нешић се наљутио на писмо моје у 8 броју „Учитеља“. па ме окупио граити. Ако је хтео да ме грди, то није требао да чини јавно; а ако је хтео да критикује моја писма, оно није критика. Критика је, оно, кад се неком делу или чланку објективно изнесу све мане или добре стране и та побијања докажу са јаким и истинитим разлозима, и тиме докаже, да није онако као што писац износи. Но, те критике у његовоме чланку нема, а грдње има и одвише. А осим свега тога доста, рецепата и непотребних упустава.

Што сам год у мојим писмима „Из учитељског Сибира“ изнео сушта је истина. каже да сам ја казао „да се грађани у овоме крају поносе крађом“. То не стоји- нигде написано, Ја сам рекао у 8. броју да они један њиов неморалан обичај сматрају за похвалу. Тај обичај је „биграње“. Очи то сматрају за морал, за немабежни обичај, да је то нека вала. А за крађу сам рекао да „кад украду туђу овцу, која је вуната и добра за шубару, сматрају за _ јунамшитво“. То су моје речи. А је ли тако У овом целом округу обичај „сиграње“. Чим дође

постоји чудан

Г. Нешић ми подметуо, кад

„Без невоље не иди у Омоље«“.

Пословица.

празник, девојке и момци обуку се лепо , како ко има, па хајде у неки извесни поток или браник, те се тамо момак и девојка, који се воле, или момак с извесном својом девојком и обратно изљубе за “,, 1, па и 2 сах. и тада хајде, онако ђутуре црвени и изуједани, у коло, водећи се за руку. Шта више, по неки момак, пропусти кроз своје руке њих неколико девојака. Ако девојка иде с воде, момак је љуби и прати. Ако је девојка у кући, момак је под стрехом. И томе мора подлећи скоро сваки момак странац, који је рођен у ономе месту где тога нема. То се никојим начином не може искоренити до казном (%). Она ако може што учинити, а родитељи су нејаки и слепе присталице свога наслеђенога обичаја. И они су прошли кроз исту фазу, и својој деци без зазора то исто допуштају, проводаџишу сами и својим ређеним очима посматрају шта им њихова узданица ради!! Тај обичај је јачи но легион идеалних моралиста.

У овоме крају сваки домаћин има салаш (како они зову), трло, појате, далеко од вуће и села. Тамо му јен стока. Сваки домаћин, који има стоку, храни код оваца од 1—5 паса, који су му десна рука. Шеи чувају овде од курјака, који су чести гости, и лопова, који су још чешћи. И сам домаћин сваке убога ноћи мора опрезно живети, само да му које бравче не штукве. Народ у овом крају сматра