Учитељ

ским платама признајемо његову општу |

важност, опет ћемо овом приликом изнети једну непотпуност и нелогичност његову, као што смо то напред назначили.

Људски створови, умни или материјални, не могу никад бити тако савршени, да им никад и ни од кога не може бити замерке. Нарочито је такав случај са законима. Оно, што се данас сматра као умесно, као практично и као правично, може се доцније показати са свим друкчује. Може се увидети, да није онако као што се мислило, кад је закон стваран. Може се чак и превидети што год, и учинити се каква погрешка, а не увидети да је она учињена. Такав један случај имамо у закону о учитељским платама. У њему се казује како су подељене награде учитељске у класне повишице , па се онда казује кад се и под каквим условима може добити једна класна повишица. Тамо се изриком вели овако: „Учитељи који по члану + и 5 добијају право на плату по овоме закону, добијају повишицу, која им је на реду, кад год им четири године узастопце белешке о успеху изнесу у општем резултату „4“, ако за то време никад нису добили слабу или рђаву оцену“.

„Учитељи пак, којима општи ресултат бележака кроз 4 године не изнесе „ф“, али којима тај општи ресултат вроз 5 година изнесе најмање 32, а кров то време нису никад добили слабу или рђаву оцену добијају повишицу концем пете године“. (Види чл. 6. за. о учит. плат.).

У овоме члану закона дакле постављени су услови, које ваља да испуни

_ 889

наставник основне школе, па да може добити једну класну повишицу од 250 или 300 динара после четири или цет година свога рада. Ево шта ми имамо да приметимо на оваку законсву одредбу. Она је изведена строто. Кад се већ нашло за потребно и правично да се рад наставника класиФикује оценама, онда би правичније било, да је кавато: да ресултат успеха добар, доноси класну повишицу после пет година, ресултат врло добар после четири године, а ресултат одличам после три године. У свима случајевима разумемо строге и озбиљне оцене. Јер одиста оваким начином више се постиже, него оном мером, која је у закону предвиђена. Докле се од добриж паставника захтева да поред доброга постижу и врло добар успе, дотле се одличнима оставља слободе да, место одљичнога могу имати само врло Добар успех, па да буду награђени као да су одлично радили. Према овоме одлична оцена остаје само као морална награда за оне, који је добију. А да ли ће се људи грабити, да ди ће тежити, за том моралном натрадом, то остаје под питањем ' То је више под питањем, него што је под питањем , даљи ће људи тежити да добијају класне повишице за три или за четири године % Разуме се, да ће велика већина, у своме личноме интересу, тежити да што пре добије повишицу. Са оваким распоредом класних повишица долази у питање и број година учитељске службе, о чему ћемо ми у своје време засебно говорити. Ми смо цитирали од речи до речи

шести члан закона о учитељским пла-

тама. У њему стоји да учитељ не сме