Учитељ

никака реда у њима. Сваки ред њему је добар, само нек је више боја и нек су јаче. Најпосле долази облик ствари. Он се и пре гледао (и памтио), али сасвим равнодушно. Али заминтересовање за облике то је посао већ неког извесног ступња, развитка духовног. Тако од прилике стоји и са звуком. Оно почиње да слуша радије оне гласове, који су јачи, интезивнији. да, тим воли мешавину њину, ма не било нивака реда. За њега је у томе добу најфинија музика што и најпростија дрека. Али убрзо почиње нешто да воли више. Воли неколико гласова само, да се чешће иу извеспом реду понављају, а не воли велике варијације између тонова.

И на томе ступњу развитка стоје дивљачки народи, и готово сва необразована, маса народна, и деца почетних и нежих школа целога, света. Дух све више тежи за новим утисцима, и прима их непрестано. Али је њему на овоме ступњу сасвим свеједно у ком ће реду и облику они да буду. За њега је још јачина и велика, мешавина њина најпримамљивија.

Но у даљем развику дух човечији почне више да комбинује, да упоређује, да разређује ону готовину што је има, и да чини избор у тој имовини. Он постане у опште осетљивији и у примању и у избирању. Укус му се мења. Сад више не воли утрпано шаренило свих боја, и велику јачину њину; не воли велику дреку и рику свиркину и песмину, и непрестано понављање само два три тона њина, и дође време кад му није свеједно 4 гледао правилан квадрат а глејао каку плочу с врло неравним крајевима, а слушао како монотоно понављање неколико тонова, а слушао извијање разноврсвих тонова. У свему томе он тражи неке правилности ; она га задовољава. Опрам неправилности може бити равнодушан, а може је не марити или не волети. Ту правилност оп сад назива лљепотом. Пре тога је звао „лепо“ само оно, што му се допадало. Сад му је „лепо“ већином оно што има у себи више или мање правилности, Ово осећање лепоте зове се

„естетичко“ осећање.') Сад има и „више естетичко осећање“, које је чисто од сваког интелектуалног елемента, или је средина евих других осећања. Да је опо дакле у природи човековога духа, то стоји.

И дотле је све добро. То је природни развитак духа нашег. То је психолошко развијање човеково. Али сад настаје друто гледиште. Да видимо како стоји ово разрајање у практици, н како се односи према животу и према лругим странама духовним.

Можла се пи једно образовање људско није више пзметнуло, но ово „естестичко.“ Можда никад ни умно, ни морално, ни телесно образовање. није више стајало на странпутници , но ово. Толика зла у друштву људском поницала су одавде. Чини се, да и данас ништа више не смеће да људи дођу до правога правилнога васпивања, као оно. И заиста, нема ружпијега, образовања од данашњега назови — „лепога“ образовања. Оно вам претпоставља форму садржини. Оно вам просте одношаје људске претвара у етикету. Оно вам природне ен и изразе телеспе и душевне замењује намештеном кокетеријом. Оно вам од истине прави лажи од лажи истину. Оно вам љубав претвара у мржњу, а од мржње гради и љубав и поштовање. Од правога морала, оно прави неморал и прави морал доводи у опасност. Већина женсхиња готово целога. образованога, света, не бави се озбиљним

г Просесор Фехнер у Лајпцигу покушавао је да изнађе законе естетичке. Код боја, облика, и тонова простих ишло му је прилично лако. Код боја се зна, које су боје допуњујуће а које не; код облика се зна који су правилни, а који не; код звука је тањође упгаћен ред, правилност акорд ритам. Али при комбинацији ових елементарних правилности он је наишао на највеће тешкоће и немогућности. Он је прибегао индукцији. Почео је да штудира укусе у обичном животу, у најравдичнијим приликама, па из тога да изводи оно што је заједничко у свих. Али и то изведено је више само од прилике, а правилност му се никако не може уватити, тако, да се из света тога силом могу извести само нека општија практичка правила а никако закони о лепоти. И што је год ствар сложенија, то се мање могу извидети правила лепоте, а све више вреди дат. изрека: „Пе спзнђив поп ез азршапа ши“,