Учитељ

554

све, па ћемо будућност прорећи, као што можемо прорећи да ће тело па-

сти кад му тежишна тачка изиђе ван |

ословца, или да ће организам проџасти, ако му се извуче који орган из

његове целине, или расти, ако је млад |

и сви су му органи здрави. За васпитање нема важнијега закона

биолошко-социолошкога но што је ова продужност, непрекидност, континуи-

тет органскога живота; независност једне садашњице од њених прошлица, и будућности од обе ње. Све је наставак и само даљи живот онога што већ јесте. Ми смо, појединце, са свима својим особинама, способностима и неспособностима , само чивице и но0сиоци извесних сила, које се скупљају у једну резултанту што се зове живот _ народни иди стање и имаовина наша данае.

Ми, те чиваце, имамо да порадимо свака на своме месту, те да нам живот те велике машинерије буде што једрији и савршенији. Од нас свих зависи оно што ми зовемо напредак и будућност. Колико ми сви скупа узвредимо просечно, толики ће нам бити и напредак. Што ми боље будемо разумели природу и живот, онај природни пут којим идемо као створења ове велике свемоћности васеленске око нас, то ћемо лакше ићи тим путем и стизати ономе крају коме се мора доћи, и коме ће стићи само они, који буду слушали ту велику природну неопходност, а на коме ће угинути сви они, који јој се стану противити. (С тога будимо врло скептични и смотрени спрам наших идеала и идеалисања,

онога како бисмо ми желели да нешто |

буде, па гледајмо како је било, како

ће бити и како бити мора, па томе се морању немојмо опирати те трошити своју снагу узалуд. Измеримо и меримо правилно чињенице и прорачупавајмо резултате њиове, па % старајмо, да што више допринесемо ономе прогресу, који је условљен самом природом ствари

У животу српскога народа школа је српска имала прошле голине да претрпи ужасан потрес. Свраћена пажња на немирно и мутно политично поље њу је мирну заборавила и довела у чеку суморност. Она је живела само оном брзином и веседошћу, која. јој је од пре претекла и коју таласи политички нису паралисали. Она је претрпела губитака својих иу радним снагама и у ономе што бих јој донео новина и дохотка даљи развитак наш. Она је те године личила на дете, које се разболи, те једне године, место да порасте, оно још омршави. А кад она мршави, онда та мршавост њена вуче собом и мртшавости по другим странама, које су с њом у свези. Дао би онај највећи идеал наш, да тако више не буде! .. . Нека би школа живела својим мирним култивишућим животом и нека би култивисала све што је способно за, културу !

Заночињемо нову годину. У њој су нам започета и несвршена посла из претходнице њене. То има да се насћави и доврши. Наставак је за нас важнији од свршетка, јер свршетак није у нашим рукама. Да се настави;

ваља уватити крај, где је прекинуто. За тај крај везати нов крај што се зове почетак, па онда развући конац, који има и други крај. Школовање је "један наставољак од самих конаца,