Учитељ

и

ЧИТУЛА

Ћ

Коста Маринковић бив. учит. у пензији умро је 19., а сахрањен је уз велико саучешће београдс. чиновништва и грађанства, 20 октобра тек. год.

Овде у кратко доносима живот и рад покојнога Косте, које смо узели из држане му надгробне речи од г. Димитрија Миловановића, учит. овдашњег.

„Покојни Коста маринковић родио се у Земуну 1823. год., од сиромашних родитеља. Основну је школу свршао у своме месту рођења, па не имајући потпоре од својих родитеља за продужење даљег учења тамо, оде у Шабац 1842 год. свом старијем брату Дамњану Маринковићу, тадањем професору шабачке гимназије и ту сврши гимназију. После тога, 1845 год. постане учитељем у селу Текериши, у срезу јадранском, у округу подринском. Ту је пробавио 4 године. Затим, 1849 год., премештев буде у село Јаребице, истог среза и округа где пробави 11 година. Потом га преместе у Београд. У Београду је служио 20 год. Овега је као учитељ провео 85 година Ислуживши своје законом прописано време стављен је у пензију 1980. год.

За сво време свог учитељевања, пок. је Коста. радио свом снагом својом у школи, и паштио се, да се у свом послу усаврши корачајући младићским корацима за сувременом наставом, еда би му само раду школи био што плоднији и кориснији.

Покојви Коста спада у оно коло старијих учитеља, који су марљиво својим трудом надокнађавали оно, што нису могли школом да добију. У тих старијих наших учитеља, поред несавладљиве воље и труда, за својим усавршавањем, опжала се једна, лепа врлина, која треба и сада вазда да прати рад српског учитеља у школи — а и ван ње, а та је врлина: чист и искрен српски патриотизам. Том врлином, тим патриотизмом тежили су стари учитељи да и своје ученике, поред науке, задахну и

одушеве. Ту леду врлину имао је и покојни Коста. Он је радео у школи у том правцу. Учечи младеж — Српчад малу — и задахњавајући је духом патриотизма, он је био прави српски учитељ.

Сем свога школскога рада, пок. Коста, разбирао је, колико је могао и умео, и о српској књизи, и трудио се да јој и он својим радом припомогне. Док је у Јадру кио, он је прекупљао грађу неумрлом Вуку Караџићу за српски језик. Сем тога, држао је и јавна предавања на учитељским зборовима о настави у основ. школама, која су предавања печатана у јавним органима. А поред овога свога рада потпомагао је он и све оно што је служило користи школе и наставе. Он је био члан оснивач првог Фонда за потпомагање сиротних ђака, „фонда палилљмускиг основ. акола“ и члан управног одбора „Чупићеве задужбине.“

да свој ваљани и приљежни рад у школи он је награђиван и похвалним званичним актима, и уживао је награду — плату учитеља прве класе, у којој је класи и умро.

Покојни Коста био је сем срога рада у своме позиву, и у приватном животу добар друг, искрен пријатељ и брижљив родитељ Око васпитања своје деце полагао је највећи труд, и за то је, тако рећи, од својих уста, од своје мале платице учитељске од- _ вајао и њих изображавао , јер друго што као учитељ нити је имао, нити је могао у наслеђе да им остави. И он је био срећан јер је имао добру деду те је његов труд у породици веговој увенчан лепим плодом Сва деца његова, изведена су на добар пут. Он трошећи своју малу зараду на изображавање своје деце, пије могао стећи ман најскромнијега крова, али је опет за то дочекао да га његова деца у старости потпомогну, па је и умро.у кући своје кћери Милеве, учитељице В. жене. школе.

Ово је укратко живот пл рад пок. Косте