Учитељ

чија титуларА зар је оп заборавио, да је он и сам стео да полаже тај исти испит, и дакле да је и сам желео бити „доктор“ Р Али, тако то често бива : кад неко нешто нема, а жели да га има, па не може добити, онда то исто мора код другога исмејати, да би били бар једнаки, а по могућству да онај који нема, буде јоши претежнији од онога који има нешто. После, каже, да сам се ја осећао поттуно немоћан да напишем нешто популарно, разумљиво и занимљиво. — А да ли је г. Ј. мене баш потауно испитао Откуд он зна чак и то, како се ја осећам» Да он није какав „спиритиста“ или „магнетизер“ 2 Но нека ми допусти, да му кажем, како други неки, мало озбиљнији и објективнији реценсенат каже о истој књизи. Он вели: Дело је написано језиком зрелог размишљања који је час одушевљен, час напојен патриотеким болом, али увек јасан. Писац уме као ретко ко од наши: писаца поучавајући и да забавља“ („Ори. Зора“ 1880 г.). Ето овај човек дође до са свим противног ресултата ; а он се иу књижевности и у природним наукама (које је и он, као и г. Ј. на университету изучава) извесно боље _ разуме, него г. Ј., као што се то види из књижевног и научног рада његова.

Г. Ј. тражи ми свуда неке „отежавајуће

околности“ у одењивању књиге. — Шта, ли сам му ја то учинио, те ми се тако — свети»

Даље, пита подругљиво: кад ће већ један пут ти „доктори“ и „Философи“ отворено казати, шта мисле 0 религији 8 Та „доктори и „Философи“ оставили су то питање „несуђеном доктору философије“, да га он реши. И он је то већ „благополучно“ решио, уништивши једним потезом пера све „могуће и немогуће“ религије, — па шта имају сад други „доктори“ и „Философи“ да радер (в. летопис „Матице Орпске“ 1888).

Г. Ј. примећава опет с подемехом, како се писац „просто заљубио, у „пристојпост“ и „смерност““, — А он се ваљда заљубио у непристојност и дрскост...

Сад долази крупнија примедба. Г. Ј. ка- | же, да ја нисам доследан и да нисам „на чисто са појединим начелима нарочито где се физиолошко -— псижолошкиг појава тиче“, — А по чему он то суди» По томе, што је он, као што сам горе показао, 1:0грешно прочитао оне реченице о стидљивости ! И тако, он греши, а ја сам крив; он не разуме смисао реченица, а ја сам незналица — ја нисам на чисто с начелима !

_— Мени се чини, да г. Ј. није „на чисто“

са чашћу и карактером, вад тако несавесно ради и кад се тако дрско и недостојчо изражава. У осталом он и сам признаје. ла не зна шта је то достојанство ..

Поеле г. Ј. пита писца заједљиво, али „најпријатељскије“ : били то било поштено, кад он не би вређао писца ; кад не би ни критиковао књигу, или вад би само све хвалио. Ево му одговора: било би доиста чабвно и поштено, да није онако несавесно критиковао и да није вређао писца, који му својом књигом ништа на жао није учинио (изузев то што му је можда „преотео“ награду „Матичину“).

Ево још једне крупне: г. Ј. каже, да“ ја плитко стваћам прави, истински реални развитак дечији. А откуд то сад" Да није отуда, што нисам почео „развитак дечији“ од оне познате «величанствене грађевине“ 2 Не; то је, вели, за то, што ја хоћу, да

"се деци прича по нешто из живота слав-

них Срба и да им се показују слике њихове. — Благо њему, кад он тако дубоко схвата „реални развитак дечији“ !

Сад долази још крупнија: „А кад писац тражи још упоређење између две личности, о којима је причано деци, кад тражи од деце да она и свој суд изреку о обема, онда само можемо да посумњамо у његову пситолошку и педагошку темељитост.“ Дакле, кад бих ја, као родитељ, мојој деци у шестоји седмој години показао споменик кнеза Михајила и слику кнеза Милоша; кад бих испричао нешто из живота једног и другог, и то баш оних дана, кад им се чини спомен у цркви; те бих захтевао, да ми деца упореде неке црте из живота једног и другог и да кажу, који им се боље