Учитељ
5
Каже, да у књизи „нема онога што мајке не знају“, а као има оно што оне знају Ни то није тако. Кад би матере онолико знале колико има у књизи, и кад би овако радиле, како у њој пише, то би извесно доста било и за наше најбоље породичне прилике.
да усавршавање деце у осећању лепоте вели г. Ј., да сам ја „ревносни проповедник оне спољашње „углађености“ и „Финоће“ која води право у салонске сентименталности. Овде се лепо види, како се запад преноси на исток, видите чисто, како се дух одводи на распугнице; како се од духова снажних праве. духови слаботиње, видите право господско васпитање, угођено за „леп“ пријатан „живот“, а никако за темељно развиће свести, за рад и снажну борбу у животу“. — Ово је скроз немстинито представљено ! Од свега тога ништа се не види
из моје књиге! То се г. Ј. привиђа ! Да ја хоћу да образујем неке фићфириће, иди
каква плачевна створења, или неке жукавице, пли да хоћу да пренесем у српску просвету какву западну поквареност — таке ми мисли нису ви у сну могле доћи, а камо ли да тако што јавно препоручујем, — У петој поуци, која говори о усавршавању деце у лепом «осећању, има шест кратких одељака, у којима се говори: !) о посматрању природне лепоте, 2) о посматрању лепиљ слика, 5) о посматрању лепих грађевина и кипова, %) о вежбању у цртању, 5) о вежбању у певању и свирању. 6) о вежбању у декљламовању, — и ништа више. — Ја бих рад знати, које од ових посматрања и вежбања, што производе естетичка осећања и што дају јасне представе о стварима, — могу да произведу она 4удовишта , што се јављају у „фантазији“ мога критичара, који ваљда, из „чистог патриотизма“ не да никоме, да са запада пренесе и на исток што год лепо, племенито и узвишено, па макар. то потекло и од нај-
већег генија са запада — као што је н. пр. Шекспир .. . Изгледа, као да г. Ј. има као неку „идиосинкрасију“ према свему што је лепо. Јер нико други, осим њега, не може из мојих речи извести оно, што он изводи.
2
5
Г, Ј. узвикује поносито: „Ми оћемо природно развијање без особите „естетике“ и спремамо мислиоце, раднике и моралисте, а не сентименталне п маскиране слабуњавце“. — А „молићемо“, ко не Бе природно развијање, а ко жоће таке слабуњавцерг Ја свакако хоћу оно, аникако не ћу ово, али нећу нито да образ ујем људе без срца људе без осећања, пе ћу да васпитавам друштвене фијене, па макар такви људи „звезде « неба скидали“. А естетичким васпитавањем хоћу овде само игоштравање чула вида и слуга на најпријатнији и најинтереснији начин, п хоћу да се у деце буде и развијају објективна (квалитативна) осећања за све шето је лепо у природи и уметности, па било то г. Ј. право или не.
Он тврди, да „рад“ није био у мојој
„системи“ — за то што мало о њему говорим, и отуда изводи, да сам ја против телесног рада. — И то је чудно: призна-
ти, да говорим о раду као једној цели васпитања, па опет рећи, да сам против рада ! ;
После, пита, зашто узимам рад као користан рал, а не као „Физиолошку потребу телесну“. — За то што је ово последње узето у другу поуку, а оно је технички рад, — то ваљда није све једно.
Даље, каже, да о играма дечијим нема ништа у књизи — А има, баш код вбештина — које он презире !
Г. Ј. пронађе још п то, да сам ја против природне равноправности жесискиг према мушкома —- ва то што кажем, да ни какво позивање на „еманципадију“ не може ослободити матере од природног задатка њиговог да васпитавају своју децу. — А ни тога нема у мојој књизи! — Још ми замера и то, што нисам нарочито говорио о еманципацији женскиња. А ја сам то њему оставио...
ПП. Примедбе личне природе.
Г. Ј. је одмах у почетку своје „критике“ вацео за, моју „титулу“, коју сам добио по поженом испиту на университету; и после
још на неким местима као с подсмехом помиње реч „доктори“. — А какве то везе има са оценом књигег Шта се г. Ј. тиче