Учитељ

љене и свака имађаше своје особите привилегије. Само најнижа каста бејаше без привилегија ; она престављаше масу ито као оруђе вишим кастама. Власт је, дакле, била раздељена на касте као год што је власт богова била распоређена пад појединим природним појавама. Као год што су се богови редуцисали тако се исто и власт редуцисала. Господари нису били задовољни оним што им припада, но су тежили да се што већма оснаже, да се докопају до јединства власти. Свештенство кастичко ступало је у борбу с кастичким цесаризмом, тежећи да захвати првенство власти у своје руке. Оно је у ствари и побеђивало, јер старе кастичке државе биле су потпуно свештенички уређене. Са постанком нових држава и са проширењем појмова о друштву и свету, кастички богови мало по мало претопише се у националне. Главни бог не ствараше више касте већ народ. Но како сви богови не имађаху подједнако срце, већ један срце милосрђа, а други срце зла, то и сви чланови друштва не бијаху подједнаке среће. У кастичко доба човек је добијао свој положај самим рођењем, а у класичко-својим животом, својим радом. Ово значи да су класе биле приступачније но касте. Ако је човек сирома и страдалник, у кас тичко доба беше узрок каста у којој се родио, а у класичко срећа која човека прати у животу под управом злога бога. Шрави узроци човечије среће и несреће били су још непознати. Наука је била још на ниском ступњу и с тога се сваки скривенији узрок приписивао боговима: богу добра и богу зла. Па

и сама грчка Философија не могаше даље да се крене од божанске сфере. Истина неки грчки Философи одбациваху 60жанство и лаћаху се других праваца при тумачењу разних појава, но у самој ствари они увек остајаху у сфери божанства, јер су се они својом Философијом приближили истини исто толико, колико и остали Философи својим 60жанством. Па и прави научари тога доба нису се могли знатно отцепити од оне средине у којој су живили. Наука, у класичко доба није никад била толико развијена да је могла на место политеистичке фазе човечијег мишљења створити атеистички правац. Атеисте класичкога доба били су тек од моде, а никако од збиље. Они су последице кварежа и других несрећа свога доба. Па баш и да је било правих атеиста (што у ствари не може никако бити све дотле, докле год наука не захвати све оно што богови имају у својим рукама), то је била велика реткост, ине може се никако узети да је у то доба било атеистичке фазе човечанског мишљења. Као акт мора остати увек то, да доба грчко — римско има политеистички карактер.

Народи се користе туђим искуством, а тиме се баш и зида развитак човечански. Грци и Римљани дружећи се са кастичким народима поцрпаху од истих све што је било боље, трудећи се да истомн усаврше. Видећи колико зла кастичким државама учинише касте, трудили су се да у својој држави све оно отклоне, што би давало прилике да се и у њих развију таки друштвени облици.

Грци и Римљани имађаху друкчији поглед на свет, па отуда и на друштво.