Учитељ

100

Оходно богу добра и богу зла било је у њих у главноме две класе: владајући сталеж и робови. Владајући сталеж имао је двојаки карактер: аристократски и демократски. Ове две власти бориле су се међу собом, тежећи свака од њих да задобије првенство власти. Па баш и да није владајући сталеж био подељен на две власти, опет се не би могло говорити о јединству исте, пошто је иза овог владајућег сталежа стајала маса. бесправног робља. А кад нема јединства власти и то апсолутног јединства, у лицу целог народа (а не у лицу једног човека или једног сталежа), онда не може бити говора ни о републици. Грчки „демос“ не означаваше оно, што се данас подразумева под том речи,и с тога баш грчка република и није могла имати онај значај, који треба да има појам републике. О тога гледишта може се рећи да је римска република још горе стајала. Два римска сталежа: патриције и плебејци бејаху у непрекидној борби мећу собом-отимајући се за првенство власти. Оба два сталежа имађаху за собом огромну масу, која вечито остајаше без икаквих права. Према оваком стању ствари правичније би било грчкој и римској држави дати епитет сталешка монаргија, но република. Доказана је ствар да вредност какве друштвене установе (или каквог друштвеног облика) ваља ценити по обиму масе којој исте користе. Под републиком разуме се таква установа, у којој сав народ има удела у државним пословима. У републици мора бити јединство власти т. ј., власт се мора разастирати на све чланове друштва подједнако. У грчкој и римској републици тога није било, ма да су поједини сталежи били републи-

| кански уређени. У земљама, | један сталеж (па ма како био уређен)

У

у којима

господари над другим не може бити говора о републици, мањ ако се усвоји тај апсурд, да сви људи у једној држави нису „демос“. Ако грчка и римска држава задобијају епитет „република“ са тих разлога, што су грађани једног сталежа имали удела у државним пословима, онда би се тај исти назив могао дати и данашњим уставним монархијама, и то још много пре, јер овде сем владајућег сталежа има удела у државним пословима и сам народ, чега у Грка и Римљана није било. Такви закључци излазе кад се расмотри сама суштина класичког и данашњег доба. Све пређашње установе ишле су у корист само владајућим сталежима, а данас има и таквих установа, које доносе користи и самој маси. На кратко рећи: оно што је данас монарх у уставној, па чак и неуставној монархији, то је исто владајући сталеж био у грчкоји римској лржави. Овамо је један човек а тамо један сталеж, разлика је у томе што је монарх и ограничен а сталежи грчки и римски са свим самостални неограничени. У осталом, историја човечанства не сме се никако ослањати на гола имена; она при свом проматрању мора силазити много дубље, како би могла. тачно испитати суштину ствари. Ако историја, поверује појединим називима, па по истим почне изводити закључке, онда она неће никад моћи извршити свој задатак. Ово се мора признати само кад се обрати пажња на то, како се многе установе не саглашавају са називима, који су им у разна времена придавати .