Учитељ

Расмаграјући доба политеизма наилазимо :

Из борбе народа с народом поникле су прве државеи то с кастичким уређењем. У тим кастичким државама главну улогу играли су два сталежа: свештенички сталеж и цесаризам. Међ овим еталежима водила се борба о првенство власти, и победу су одржали већином свештеници. Из овог кастичког доба развило се класичко (у Грка и Римљана). У класичко доба било је у главном два сталежа: владајући сталеж и робови. Владајући сталеж делио се на две партије, на аристократску и демократску. Те две партије бориле су се међусобно, па где је одржала победу демокрација, ту су се установиле демократске сталешке монархије; а где је одржала победу аристокрација, ту су се установиле аристократске сталешке монархије.

Ш. Монотеизам.

Наука је сваким даном све више корачала и све више изналазила узроке појединим појавама. Једна од главних карактерних црта човековог мишљења јесте та, по којој оно — мишљење не престаје истраживати узроке поја"вама. Услед те непрестане тежње, појаве се све више своде на заједнички узрок. У први ма: таласи, бура, грмљавина , облаци, град и т. д. беху са својим засебним узроцима, а доцније услед реалнијег испитивања — добише један заједнички узрок, једног заједничког бога. Искуством се дознало, да таласе стварају ветрови; да је облак магла; да киша, град и снег постају од испарене воде; да испарење и ветрови по-

стају услед сунчеве — дознало се, да је рок за многе појаве, од којих пређе сваки за се имађаше свога бога. Таквим непрестаним генералисањем појава дошло се најзад до тога, да је само неколико богова остало. Последњи узроци, које човек није могао себи да објасни, узимали су се увек за богове. На питање : зашто то тако и тако бива беше одговор: за то, што тако хоће бог шуме, бог сунца, бог ветра и т,Д.

топлоте ; сунце општи уз-

ИЕ 4.

Но кад се испиташе и ови „последњи» узроци, ове „воље“, онда се богови распадоше и уступише места силнијим боговима, који опет нису ништа друго до више необјашњени узроци. Генералисање ишло је све даље, док се најзад није из полите изма прешло у монотеизам. Људи, тежећи да голим мишљењем сазнаду крајни узрок свима појавама и свима стварима, морали су напослетњу доћи до тога „да има нека узвишена и свемогућа сила, која управља неограничено свима појавама и свима, стварима, а та је сила: бог“. У категорију ових долази и сва маса, којој је фактички било немогуће да научним опитима долази до својих закључака. Само узан круг даровитијих људи који имају свој почетак још у најстарије доба и који се никако не удаљаваху од опита , држаху се чврсто научног правца, трудећи се, да временом тотално оборе резултате теолошких „испитивања“. Ти људи не хтедоше се никако одвојити од искустава, а философију своју осниваху само на постојећим Фактима. Њихова начела прожмана су непобитним истинама, и они с дана на дан задобијаху све више присталица. Они су оснивачи реалног правца у животу,