Учитељ

Мићића

и науци, правца коме лежи у задатку | Риму по вољи развијати, јер Рим беше

да постане фазом целокупног човечанског мишљења.

По карактеру монитеизма удешен је у главноме и сав човечански рад тога доба. Као што један бог управља свима, чињеницама, као што је божија воља Фактор свега и свачега, тако је исто и неограничени монарх фактор целе државне управе. Говорећи о постанку монархије о њеном даљем развићу морамо обратити пажњу на последње дане римске државе.

Римљани у свом првом добу по самој природи, по самим својим особинама, беху раден и поштен народ. Идеал њихов беше практични живот. Ове особине руководиле су их у раду и животу све дотле, док се не упознадоше са. другим народима а нарочито с Грцима. Грчке особине бејаху друкчије од особина Римљана. Идеал грчког живота беше лепота, како телесна тако духовна. Бити раден и бити леп, то су две са свим различне жеље. Римљани су тежили првоме, а Грци другоме. Ове грчке особине налажаху у Грка умерену храну, и ма да су се јако развиле опет не произведоше крајност, као што се то деси у Римљана, кад тамо нађоше себи свога станишта. Онај мирни и трудољубиви живот римски изметну се сада у највећу немарност, лењост и раскош. Језик, обичај и наука грчка пређе у Рим. Римљани, тежећи да оснују велику државу, створили су једну нову грану науке. То је правништво. Различни односи једне државне области на спрам друге, створили су особиту администрацију, што све даваше римској држави особити значај. Наука и вештина пренесене из Грчке, не могаху сеу

освајачка и вештачка држава, коју је било могуће одржати само вештином : вештим законима и вештом управом. Поједине партије у Риму и поједине области, које по правима не беху уједначене, беху извор законодавству, а сметња наукама и вештинама, што на против у Грка беше на првом месту.

Раздори у самом Риму, раздори по свима областима; неједнакост у правима, појединих провинција; удаљеност истих од центрума власти; неспоразум међ самим онима који тражаху већа, права; начело по коме је сваки теглио на своју страну; велико богаство у кругу господарећег сталежа, а отуда неморал у евима слојевима друштвеним: — све ово учини те произађе једна уредба, која је вештачки спојила ову општу дисхармонију. Та уредба, јесте монархија. Монархија је била врло нужна, не толико за саме Римљане, колико за целоњупно човештво. Јер шта би било да не дође монархија после онакве римске републике! На ово питање не може се прецизно одговорити, али посматрајући околности у којима се налазила римска република, пред монархијом, излази то, да би Рим животарио до навале Хуна, а тада би Европа постала оно, што и Азија. На крају монархије нашао се „последњи Римљанин“, али на крају републике ко зна да ли би било и њега. — Монархија је била нужна, али је тако исто била нужна и навала Хуна. Требало је уставити гадни развој римског живота, па чекати да нарасте са свим нов нараштај, који ће из развалина пропалог римског живота пробрати ваљане остатке и на њима основати нову зграду