Учитељ

159

љи његовој наставнике, онај који је постао чувен не само у великој својој отаџбини, "него и у целом образованоме свету.

Било је још педагога, и има их и данас; али као Кер ретки су. Кер је у својој личности ујединио и теорију и практику. Његова је теорија потицала из практике, а практику никад није остављао саму, необјашњену и непоткрепљену теоријом. Кер је прочитао све педагоге пре себе и око себе, али је права његова среднна био раду школи, настава сама, живо пословање, и одатле му је потицала сва величина његова, и вредност књижевних радова његових. Што бе год паписао,.све је то пре тога сам радио у школи. Скоро све предмете, које је он предавао, он их је обрадио овако. А како је своју наставничку каријеру почео од најнижега, од првога разреда. па, невим срећним удесом, ишао све на више поступно, до саме теорије Педагогије и Филовофије, то је он и оставио после себе читав низ радова, који су прави бисер у литератури педагошкој. Његови „Ртахја Дет УојЕвеће“ („Рад у школи“) права је круна 0вих његових силних радова. Она показујеин човека начитана, пи човека вешта и самостална, и човека од срца. Она показује целога човека и педагога.

За раднике школске важно је да споменемо, да Кер сам каже, да се за свако предавање спремао и то писмено. Писмепа спрема нарочито испрва, има ту претежну добру страну, што се при њој млого више и темељније промисли о појединим стварима но при усменој. Човек онда мора о свакој ситници да промисли добро, и да је метне на њено место, Онда се отвдне на час готово, и нема онога смишљања и натуцања на часу, које долази онда, кад се иде неспремво на час. О тога је Кер и био највећи практичар свога доба.

Пије па одмет да споменемо и његов положај према појединим школама педагошким. Два су у главном правца педагошка, у

Немачкој :: Дистервегов, више реалистички и Хербартов, више Формалистички. Први заступају Дитес, Кер, п већина најизвренијих практичара немачких ; други пок. Цилер и Стој п већина теоретичара педагога по унирвезитетима немачким. Ево шта каже сам Кер о томе, како он стоји према Хербарту: „Ја несмм противник Хербартов; јер сам дела овога философа прочитао с благодарношћу да сам у њима нашао доста, јначајних мисли и побуда. Особито ми је гила примамљива Филозофска мирноћа овога, човека и толеранција његова, која је ишла чак дотле, да је при својим предавањима, на универзитету употребљавао Педагогику Нимајерову, која је писана са сасвим друтим гледиштем. Али ма колико да сам овоме филозофу благодаран, опет се никад нисам могао решити да у моме педагошкоме раду изаберем само њега као вођу, тим мање, што Хербарт у своме педагошкоФилозовскоме поступању никад није имао школе основне и практичан рад у њима специјално у виду, него за сасвим друге прилике живео и писао. За ме имају и други педагози Лутер, Амос Коменски, Франке, Русо, Песталоције, Сајлер, Рохов, Салиман, Фребел исто значење... Сваки је од њих придодао по које зрнце развитку народне школе, и сваки заслужује, да се поштује... Ово је моје тврдо уверење и за даље, па нека се и даље људи овога правца називљу „обични практични педагози“, и нека сиренски глас: „научна педагогика“ и даље привлачи и заноси... С Цилером сам се и лично дописивао и познао сам толико његов правац, да могу казати, да је он толеранцију, ту лепу врлину свога учитеља, био изгубио“. | и

ж

Ономе, који је заслужио да мусе и ван његове отаџбине рече: Бог да га прости, припада двоструко:

Бог да га прости !