Учитељ

77

ње две, та мисао јесте народност. Та идеја.

може и данас по неког да занесе, да он не поштујући право другог — оће по што по то да приграби себи што већи број људи туђе народности, знајући да величину неке државе поред великог патриотизма њених људи, велике културе и доброг државног уређења, чини још и велики број људи па ма онн и не били једног племена. У новије доба скоро сваки човек постао је свестан своје народности у неком степену; последица те свесности је брига, за одржањем те народности, а отуда и брига око уређења државе, као преставника те народности , т. ј. његовог идеала. С тога ја држим да је грешно говорити неком, да не сме водити рачуна о свом идеалу.

дна се, и усвојено је као принцип, да се народности једна од друге разликују у главноме на основу говора, обичаја, садржине и арије песама, и на историјским подацима. Према овоме, само онај може рећи да има Бугара у ова три округа, који никад није чуо говор правог Бугарина, и овдашњег Србина; који никад није ни видео ни чуо обичаје и садржину (с аријом) песама правог Бугарина, овд. Орбина, и Србина иза старе границе Ко је пак еве ово видео, чуо и упоређивао (као ја) тај никад неће рећи као ово писац. Говор овд. људи куд и камо је говор више српски него бугарски, а што се чује по нека бугарска реч, то је због тога, што су се они за време турске владе у овом крају, мешали, па су од њих усвојили по неку реч. но ипак по неколицини речи не може се рећи оно, што писац вели. Кад би се усвојио овај апсурд, онда би ми биди још и Турци ни Немци, јер у нашем говору ама и турских и немачких речи. Што пак има доста погрешака у акдентима и падежима, и што се још у говору овд. људи чује и место о у 1 (прошлом) глаголском придеву, то је крива несрећна, судбина, те се није могао резултат рада наших филолога и на њих пренети среством школа. Кад би се усвојило за оцену бугарске народности ово неколико бугарских речи и ове погрешке у акцентима и

падежима, онда би много далеко отишли, јер се свега тога може чути и у старим границама Србије. Кад бч се пребројиле речи у овдашњем говору бугарске и српске, видело би се да лалеко више има српских речи, и да су то све већином речи којим се изражавају најважнији појмови. Шта више, нашло би се још и то, да опи имају место неких-у нашем говору турских речи, праве српске речи, које су баш потпуно прави израз појма који означавају. Примера за ово има доста, но ја мислим да су излишни.

Именом Бугара они су се у турско време називали за то, што су под тим именом лакше избегавали турска насиља, јер су Турци више мрзели на србе. него на Бугаре, и чим ко каже да је Србин одмах мсра претрпети нешто.

Најглавнији обичај који нас разликује ол других народа јесте слава. О овоме ја сам чуо од многих овдашњих људи овако штогод. „Ко год слави, то је Србин. До Софије се слави н дотле су Срби“. Ово су заиста. речи овдашњих људи, а не моје.

Ове су ово више или мање познати докази, којим се тврди да су овде све Срби. Осим ових има још много других, о којима би се могле писати читаве штудије.

На стр. 205 вели писац да се у окр. пиротском зове па славу на ручак са чутуром ракије, а на вечеру са буклијом

"вина. Не зову се два пут него једном, и

то са чутуром вина. На стр. 206 вели се да је на источној стр. окр нишког Стара Планина. Ово је баш којешта! Што писац бар не види на мапи где пише „Стара Планина“, а где је окр, нишки, па би видео да је Отара Планина на ист. стр. окр. пиротског а Сува Планина је на ист. стр. нишког. На истом месту писац вели да је на нишкој стр. Суве Планине (а његове Старе Планине) вис Космовац, а то је погрешно, јер је тај вис у окр. пиротском. _ На стр. 207 вели да преко окр. нишког пружа се и једно планинско било, које везује Ртањ са Старом Планином; — а она не иде преко окр. него по крају округа, на граници између окр. књажевачког и