Учитељ

__162

ЈЕДАН

позив

ои

Браћо,

Кад је неумитна природа изагнала из човекове душе прву честицу грубог ег0изма, она је с тим уједно овом свету подарила и једно ново благо, нову снату : срце. Где да се роди срце •% Да ли у хладној и непомичној стени, да ли _у самониклом дубу у средини пространога поља, или у телу најузвишенијег природнога створа, у телу човечијем ' — Што ће срце камену, а што ли ће дубу! Што ће срце без крви, а што ли ће без душе! Тамо је његово место, тамо: где је ноге да слободно хода, где је руке да слободно ради, где је тела да се свуда креће, где је ока да слободно гледа:

Где је свест да жали биће, Поток, Њиву, шуму и цвет; Да љуби прво, друго и треће, Да љуби, грли сав овај свет.

Ето ту је место срцу! А шта ће срце човеку“ — Да га спаја са човеком, те да љуби своју околину, да се дружи, да се развија и да тако буде од користи и себи и другима.

Дружење је основ будућег савршенијег друштва. Изагнати егоизам, спојити се е другим, мењати своје мисли, саотитавати своја искуства, помагати бе у раду: то је путовати будућности најбржом жељезницом. Па вар да не путујемо тако брзо будућности ми, који имамо срца и свести“ Зар да се не дружимо и не договарамо; зар да не мењамо своје мисли и да се не помажемо у раду: зар да се не усаврша-

вамо ' Ко да одбаци све ово и да стане на пут свему томе Има ли међ нама кога који не жели бољитка себи, својој околини п домовини својој!

Прилика је дошла да се огледамо. Главни Одбор учитељ. удружења хоће да се састанемо, да се боље упознамо, да измењамо наше мисли, да се користимо скупним искуством, да помогнемо себи, својој школи им својој домовини. Ради тога он је решио да се на дан 8. Августа ове године састане трећа, учитељска скупштина у Београду. Оно позива све учитеље и учитељице ове земље да похитају овом скупу, да прикупе своју умну снагу, те да искуством својим притеку у помоћ решењу истакнутих питања.

Џитања су од опште вредности, јер се тичу школе, а школа је душа свакој домовини. Каква је школа, таква је и домовина, а такви смо и ми синови њени. Уздижимо школу, па да уздигнемо и домовину. Школа је најмоћније оружје домовинино: она је пушка и топ што освајају; она је сунце које греје; она је земља која храни; она је светлост која освежава и обасјава; она је стражар који чува. Нема царства, нема слободе, нема благостања, ако нема ваљане школе и свесних раденика.

Размислимо се добро о свима питањима, приберимо сва своја искуства, прикупимо сву своју умну снагу — учинимо прво све то, па онда потецимо на трећу учитељску скупштину, јер