Учитељ

242

бре. Васнитач је дужан да обе те особине испита, да буде господар њихови да их експлоатише у корист васпитању.

Јогунство се јавља на сваком кораку. Родитељи и учитељи туже се на њега, и

често, уморени, уздишу говорећи: „а

баш се ништа не може учинити! Пролето јогунство! Ја му кажем: немој.

то да радиш, а оно за инат ради; ја |

му кажем: де чини то, а оно неће !“ Итд. Доиста тешкоћа. Јер шта може

више сметати васпитању него кад Сб: |

на пр. каже сину: иди с овим или с оним, а он неће“ Исто тако има ли што горе него кад се каже сину: не

ж

Јогунство је особина по којој човск ради противно ономе што се од њега захтева. ЖКазао сам моме сину да се не пење на дрво. Син неће да слуша, већ се и даље пење. Ето то је јогунство. Или, извесну песму а он и даље пева.

рекао сам му да не пева То је зао и ваља га искоренити. Али како да се искорени % — Да уништимо узроке са којих се рађа. А који су узроци јогунетву ' — Да видимо.

За што сам казао сину да се не пење на дрво | — да то да се не убије. Дакле, претим му казном која се није извршила.

А може ли се осетити оно што се не исвуси — Не може. Дете се и даље пење на дрво јер ништа зло не осећа,

иди око реке, а он иде! Кад, дакле, родитељи и учитељи говоре једно, а синови и ученици раде друго — онда ту

нема васпитања.

И љубопитство се јавља на сваком кораку. Оно је врдо често узрок јогунству. Но љубопитство може бити и корисно и штетно по васпитање, што завиви од самога предмета. Ако је предмет користан, ако носи на себи карактер поштења — онда је љубопитство изазвано тим предметом пробитачно по васпитање; но ако је предмет штетан, ако носи на себи карактер саблазни — онда је љубопитство убитачно. У друштву бива и једно и друго, а тако исто и у природи. Љубопитество је штетно кад се односи на гадна дела, на срамне приче, на псовке, на бој итд. Васпитачи се туже на овако љубопитство и питају се: „Шта та ђаво носи да гледа и елуша те комендије '“ |

Да пропратимо ове две човекове 0с0бине: јогунство и љубопитство; да 0ткријемо њихове узроке, и да видимо како би се оне могле корисно употребити у васпитању.

"т,ј., нема ничега што би га из његове

сопствене унутралињости задржавало да то не чини. Оно се сећа очевих речи како може пасти, али тај пад није за њега ништа, јер се још није десио, а кад се деси, онда је још ништавнији : јер свако третршљено зло мање је од онога зла које се очекивало. Ја сам му престављао зло пре пада, али му га нисам могао преставити тачно, онолико колико ће оно бити тешко, већ увек у јачем обиму, тако, да мој син, дижући се са земље, вели у себи: „Е, па није то тако страшно као што сам ја мислио“ (као што му је отац улио у тлаву). Из овога се види да је први услов ва јогунство : Претња оним што ће тек бити. (С овим стоји у вези преувеличавање казне. _ Исто је тако и са казнама које родитељи врше над децом. Родитељ 3апрети детету да ће га жестоко избити ако још један пут учини то и то. Да ли може та претна задржати дете да у