Учитељ

разговор са својим ученицима било после читања, било после неког догађаја, који би се десио, било после испричане лекције из историје итд. Он ће од њих тражити врло мало да му се прича од реча до речи; већ ће их доводити ка познавању истине посреством катикетичког метода, који је тако изврстан да, се дете навикне на слободно, истинито и лако изражавање. Он ће се спустити у круг њихове умне моћи, и помоћу своје благости, своје трпељивости, своје веселе нарави бев тртљања, без усиљености , придобиће њихову оданост и обучиће их све у занимању.

Срећна је школа у којој се ученици чуде како време брзо пролази; то је

доказ да су се они користили и да их

њихов учитељ уме да научи, а да им не буде досадан. Дете је по природи весело. У зори

житота ни један облачак не притешњава отворену невиност. Оно није још никако пило из горке чаше брига, зловољетва, несрећа, жалосни ужитак нашег бића. На његовом лицу развлаче се непрестанце невини осмејци, указује се поверење. Оно би радо било да свуда нађе веселост, срећу: оно би радо било да на свачијем лицу види огледало своје душе. Према томе, како да се не зачуди кад пред собом види људе строгог погледа, озбиљна лица, сурових речи.

Задобити срце ових примамљивих створова, уверити их о бескрајној благости, умети их приволети на послушност без сурових срестава -— ето важног посла за васпитаче.

Шта има лепшег, шта има интересантнијег од школе у којој је учитељ способан да приволе своју децу да га љубе! На лицу свакога ученика блиста

~

се зрак најчистије радости. Најмање учитељеве жеље извршавају се, јер је бојаван да га не ожалосте. Објашњавања његова слушају се пажљиво, а пажња је мати напретка. Исто тако колико се такав учитељ труди да избаци из својих укора сваки вређајући израв, из својих предавања сваки неразумљив израв! Јер он говори као отац овој деци, која га милују исто онако као и творца својих дана !

Јест, он уме да придобије њихову пажљивост, те да укоченим очима прате стрпљиво речи које излазе из његових уста. Он уме да пробуди љубопитство, које је тако живо у деце, и да се њоме користи, те да украси њихову памтиљу, њихов дух и њихово срце.

Напротив, уђимо у школу у којој царује сурова дисциплина, где се учитеља плаше само услед његове строгости.

(ве ово изазива немар, досаду, одвратност. Дете ради да би избегло казну, и ради рђаво. Оно слуша шта његов господин говори или се само показује да слуша; али оно од тога не добија никаква плода, јер је његов дух далеко од онога што се учи. Не налаезћи никакве примамљивости у ономе што треба да научи, оно се предаје расејаности. Лутајући очима по ваздуху, оно често запшткује сунце или часовник да му каже колико ће још времена да трају његове муке. Школа је за њега апсана, а учитељ апсанџија. Какав се напредак може очекивати од таквог стања ствари '

Придобијајмо, дакле, срца наших ученика, а ради тога љубимо их искрено! Благост ствара оштроумље. Тако ћемо учинити да и нехотице наша предавања буду прилагодна за ученике, они ће се

905