Учитељ

После ручка хтедох са децом да изиђем у екскурзију, највише ради Пи 11 разреда ради познавања околине.... То је први пут овога пролећа, а уједно и први пут мога учитељовања.

Уђох у школу, раздадох прописе и рекох:

— Ајде, спремите се, па да идемо „у цвеће“ (тако они зову екскурзију), и то:

сви из Џ и Ш разреда, а из [и ТУ раз. који хоће.

Многи се зарадоваше, јер су ме и пре

молили да идемо. Из првог разреда многи вичу: ;

— И ја ћу! И ја ћу! — Који хоће!“ рекох им.

Изађох на поље и одох у коју собу да ве спремим.

После четврт сата изађох и рекох, да, изађу сви из ПиП1 разреда, да се уреде па да пођемо.

Изиђоше, а неки приговарају:

— Ја не ћу да идем.

— Мене ће отац да кара што депам опанке.

— Отац ми казао да не идем.

Из ТУ разреда, није ни један. Из П само двојица.

Пејча Станковић из оближњег села (С., ђак П разреда, с плачем у очима:

— Како ћу ја, учитељу, да се после

вратим - у село сам, кад ни један неће са мномР....

— Зар'ни један нећер

— Ни један.

Поћутах неколико тренутака, па онда рекох љутито :

— Ајде сви у школу!...

Ови уђоше у школу и ја отпочех предавања по распореду са озбиљним лицем.

Мој план пропаде; екскурзије не беше тога дана. Ђаци немају воље за то. Како да пробудим вољу 2...

Што деца немају воље узрок је то, што од лањских екскурзија никакве користи нису имали, него су више биле мучења, а не уживања у слободној природи. Мој пређашњи кодега водио је ђаке у екскур-

А

зију, али су они о њој добили настрани појам, да је то узалудно верање по бр-

' дима и јаругама. Кад год је моме пред-

ходнику било дуго време у школи (а тога је било често), а он би се са свима ђацима (и са онима из 1 разреда) кренуо, па би по читав дан лутао по брдима, ништа не показујући и о ничему не водећи корисна разговора с децом, тако, — да су деца падала од умора. А било је и тога, да је на непознатом месту викнуо:

— Одавде, хајде кући, куда који зна!

А деца нису сва из једнога већ из четири села.

Шта дакле да радим, да пробудим вољу за екскурзијом 2

Да, причам, да напомињем, како се више зна, лакше се научи, кад се све види очима, него кад се научи из књиге. — Да појмљивим начином непрестано понављам, како је најбоље за њихно и моје здравље кад би се могло непрестано учити напољу, у природи = на чистоме ваздуху. Ове ово поткрепити примерима, окитити причама, и надам се, да ћу успети....

8. Маја 1885 г. — До овога дана поступах по напред означеном плану. Данас сам дочекао плодове његове. На мој позив за екскурзију, могао сам видети само одушевљена лица, и једнодушни узвик.

— Хоћемо!

А пре мога тога позива нисам их могао заустављати. Непрестано су наваљивала с питањем :

— Кад ћемо у цвеће2...

По повратку из екскурзије уз пут сам мотао чути од старијих ђака ТУ разреда:

— Онај учитељ пије нам ништа показивао, кад смо ишли „у цвеће.“ Само смо морали да идемо цео дан с њим. Овако није он радио као ти....

И кад их ја погледах, они сагоше главе, јер се сетише како нису (а можда и јесу) имала право, што на први мој позив нису пошли за мном. ;

Ја се само насмеших, а ништа не одговорих. и === ==