Учитељ

966

њу из моде, могу им рећи да су и глупе и несавесне.“ (Таквих госпођа и код нас има), Своје разлоге за то поткрепљује и статистичким податцима. Прорачунато је, да је од 100 деце храњене вештачком храном, цуцлом, у васпитном заводу умрло 438 детета; од 100 деце, коју су у васпитном заводу дојиле дојкиње умрло је 86—87, а од 100 деце, коју су саме мајке дојиле, умрло је само њих 19. Ове неме цифре го-

воре речитије од сваког говорника: ЕО_

треба да доји дете. Упамтите ово, матере, па ако сте искрени и истински пријетељи своје деце, свог подмлатка, а ви их дојте саме, и не тражите дајкиње.

Писац врло умесно, за многе данашње неправилности и накарадности, вели: „· · · · . свему је криво наше васпитање ; људи који руководе васпитање, сматрају, да је много корисније знати имена, разних

царева римских, него ли да даду потребна

знања о храњењу деце; за њих је живот и здравље деце багатела !....“

Поред тога писац устаје против крштавања мале деце у ладној води, и ношења у цркву ради крштења. Ко је год имао прилике да види како се и по највећем снегу и мраву носе мала даца ради крштења у дукву по читав сат и више далако, па се онда тамо у ладној цркви и

_и ладном водом крштавају — тај ће лако појмити п одобрити ову напомену. Многа су невина деца животом платила своје крштење, и тако место да се опросте „некаквог греха, она су се ни крива ни дужна опростила — свог живота! Време је да једном и наше духовне власти, у колико до њих стоји, учине, да се крштавање деце врши онако, како најбоље одговара здравственим правилима. Нек се једном престане угађати црквеним правилима, која немају ничега општег са хигијеном!

„Морам да споменем још један обичај, који дојиста срамоти деветнаести век. Тај је обичај: бушење ушију детета за минђуше. Овај варварски обичај не б8х помињала, да нема лекара, који су толико подли, да угађају овој варварској друштеној предрасуди и још потстичу глупе ма-

тере на тај сраман посао.....“ Овоме не треба коментара.

ж ж Ж

Још да изнесем неке своје мале и незнатне замерке на књигу, којој напред наслов исписах.

Неоправдана је и безразложна подела, на 1, П. и Ш. одељак, па онда на једном ТУ. глава.

Писац на стр. 18 поменуте књиге вели: „ - • - Педатошка литература није израдила ни најопштије основне законе о васпитању....“ Мени се чини, да је ова примедба претерана и неоснована, јер педагошка литература није баш тако занемарена и необрађена. У колико су науке у опште до данас разрађене и у колико су помоћне науке педагогији (психологија, логика, Физиологија , хигијена итд.) обрађене, у толико је и педагошка литератуара обрађена. У главноме обрађене су и цељи и срества, и метод у колико не стоји томе на сметњи само рђаво друштвено уређење и др.

Неки отац трипут је ишибао свог трогодишњег сина, што није хтео рећи „а“, па ту нечовечност педагошке књиге препоручују као кориспу меру.“ Верујем и могуће је да има и таквих „педагошких књига“ и таквих „педагога“, али држим, да је неправедно приписивати то педагошкој литератури у ошште, као што писац чини. -

Тако исто држим, да јен једнострано И неправедно због појединих неправилности и некоректности, који свуда, па иу школама има, теретити окривљујући све школе и њене раднике. А то писац чини на неколико места.

Прича, како је неко извео поуку, да не треба лагати, овако: неки механџија наплатио је од неког свог госта више но што је требао. Гост, кад је за то сазнао, није више свраћао у ту механу и — газда од механе осиротео је,“ За такву „поуку“ писац баца кривицу на све оне који поуча-= вају. дар је то право. ;

„Права је бесмислица. делити васпитање на Физичко, чедно (ваљда морално. — Ре-