Учитељ

ЂЕ

ЛЕ ШЋЕ

Историја арапеких циФара. Арапске циФре уведене су у Европу, за време крсташких ратова, За дуго се мислило, да садашње цифре нису постале у Арапа, но у томе се греши. Остаци од данашњих аралских цифара и дан данас налазе се у књигама Брамина у Индији. Арапи су позајмили од Индијанаца, за то треба, да им се велика почаст одаје, за овакав велики проналазак, којим се готово цео образовани свет њиме служи.

А Арапима се одаје поштовање само 3210,

што су они први пут аритметику Уолн у Европу.

Историја арап. цифара води свој почетак од бројања па претима, којима су се први пут почели служити источни народи; ето. тако је постало да се употребљавају само десет цифара. По томе су и Латини назвали цифре 41216: од речи 4а121615, што значи прет. |

У рачунању источног народа, бележили су број један знаком, који је престављао један прст, и то: |. Два таква знака, састављена, међу собом трећом косом цртом озвначавале су број два, иди два прста:

<7. Три црте, везане међу собом, означа~. Ер

вале су број три, или три прста : —. Број |

четири бележио се са четир дрте: Кј или "4. Број пет бележио се са пет црта, и то

овако : ~ Шест, са шест црта; Б За седам употребљавали су два пута број чечетири : Еј: а за девет писали су још једну

тири: да осам писали су два пута број

броју осам: [7 | Нулу су у почетку беле-

Жили једним малим кругом (периФеријом): О. А за остале бројеве употребљавали су по десет прста, и тако за број десет узимао се знак за број један и знак за број десет, овако : [0. Од броја > и О постало постало је двадесет итд.

Из овога, јасно се види, да је произашао основни закон за десетно бројање од арапске речи кафађ или цафар — нула, којом се обележавао број десет. Кад додамо ма која други знак место нуле, онда. добићемо бројеве између десет и двадесет, двадесет и тридесет, и тако додавајући место нуле друге цифре добијали су разне цифре, као и данас. Из овога видимо закон у десетном бројању.

Београд. Превео _ Пет. М. Сгојановић,

ђак Ш. г. уч. шк.

Учитељев рад. Где који чиновници оће да завиде учитељима, што имају дневно мање сати рада, него други чиновници. Али томе је узрок већи напор учитељског посла, То се види из овог примера: Учитељ, који предаје живом речи из говори за сахат преко 10.000 речи. Ако се узме да он има недељно по 20 сати таквог рада онда он изговори за. недељу дана 200.000 речи, а год. око 10.500,000 речи. Ако се одбије половина на дечије одговарање онда опет долази да мора изговарати преко 5 милиопа речи за некаЕвих 800 сати..., (оЗастава“ 1882.)

Д.

Из шетње с децом.) Ако је игде душа дечија отворена овоме свету и овај свет њој, то је у шетњи. У проходњи по пољу у излазе ван онога места где се проводи свакидањи живот цела природа је отворена души дечијој и она њој. Нигде боље прилике за сазнавање суштине њине; нигде боље за наставџпика за испитивање себе самога, за савнавање природе дечије и утицаја што га је имао он на њу, за своје мане и добре стране, за све умесности и неумесност, за дубоко и широко искуство

') О првим разредом.