Учитељ

115

из дубине душе учитељеве ова мисао: „Нека у свему Бог управља ч руководи!!“ У име божије да се тешки али племенити и узгишени посао отпочне !

Шта треба сада отпочети.

Кад се хоће предавање да отпочне треба пазити на то, да не буде нешто натегнуто, него нешто лако и интересантно. Треба да буде као нека припрема, па после прави и озбиљни рад. Права п истинска предавања да се отпочну тек онда, кад се већ у неколико постигне спољашњи ред. Главна, дакле, пажња и посао учитеља првог разреда, мора првог часа бити на то обраћена: да деци омили школу, да им одреди места, где ће које седети, да им избије из главе онај страх о школи, који су задобили још код кућа својих; да оживи код деце вољу и полет за учење. Учитељ првог разреда не сме одма да даде деци знак, да морају нешто учити тешко, те да им огади школу. Мора почети са неким играма у школи, те да им помоћу њих омили исту.

Како ће то да чини '

Рекосмо да прво буде рад са играма. Ове итре да буду гимнастичка вежбања, рукама, ногама, очима, главом и целим телом. Деца да стоје у клупама а учитељ да командује; деца сва у један мах да раде, а разуме се и учитељ мора то исто да ради, што и деци казује.

Ниор, овако ће отпочети:

— Устаните сви, децо! — Седите опет! — Метите сви руке на клупе! —- Метите руке на главу!— На прса! — Метите руке сада једно на друго! — Свлопите руке! — Закопчајте прсте Десне руке са прстима леве руке! Откопчајте опет! — Пљескајте рукама ! —- Потегљите се мадо за нос!

— Машите мало главом! — Тресите главама ! — Погледајте сада сви овамо! — Онамо! — Погледајте на пећ! — На таблу! — На мој шешир ! — На сто! — Погледајте сви на провор ! — Нлсмејге се сада!

— Како оно ради кројач — терзија — кад шије% — Можете ли ви онако ' — Како оно обућар прошива обућу ' — Како мајка ради кад плете, Како столар кад струже дрво "• — Како оно измахује ковач кад кује, — Како војник кад се учи да пуца — Свирајте сада као трубач у трубу.

Реците сада сви: пећ, прозор, сто, шешир.

Да би ово вежбање лешпе и правил-

није испало треба учитељ да броји: је-

дан, два, и кад рекне три, онда деца сва да учине оно што им се рекне.

„Другог часа дођем на таку мисао“, вели Видеман, „да са мојим новацима, правим паљбу на тицу.“ — Намести се слика једног орла на црној табли, па се заповеди деци да пуцају на исту. Командује се: „Нашан“! — „Пли“ ! — Деца се наместе одмах тако, као да имају пушке, које, бајаги прилепе уз образе, нанишане, и кад учитељ рекне: „Три“ !-— они пуцају и викну у глас 677 — Чим она опале из пушке а учитељ обори ту орлову слику доле на патос. Каква радост и весеље обузме децу у овоме часу !

„Може бити да ће се неко смејати оваком поступку и рећи ће да од оваке игре нема никакве користи. Томе велимо, нека мисли како оће и како му

_ је воља! — Ја ево повторавам и упра-

тњавам сваке године са првим разре5 ,