Учитељ

385

ног стања или рушења припремају пут за напрасну пропаст.

Снаге нервнога система врло су разноврсне и често стоје у међусобној противности. Слабост разума, ослабљеност памћења и умањавање способности за мишљење не задају по себи никаквог бола. По свој прилици нервни систем ама неку нарочиту снагу, која стоји у свези са пријатним расположењем, и која се може појавити кад нас разум изневери, а може и да се не појави докле је разум још у потпуној свежини — једна Функција, која се код различних индивидућ на врло различне начине појављује.

Кад различне органске Функције ослабе, онда се духовни уплив те ослабљености на послетку појављује као један недостатак самога мозга. Међу тим кад би мозак могао сам, независно од осталог тела, да отправља све своје радње, онда ремећење осталих органа не би могао ослабљавати духовне радње. Кад се строго узме, ово је савршено немогуће; ади нешто слично овоме стању дешава се по кад — кад, и то онда, кад сувише много крви притиче у мозак, те се тако одржавају његове радње, а међу тим услед тога не остаје довољно крви. Овако стање не може, истина, трајати у организму непрестано, али се може одржати дуже време, У оваким приликама духовне се радње необично много појачају и оснаже, и могу се попети да неког необичног полета, раздраганости и великог задовољства. Овако се стање може створити и у раслабљеном организму помоћу извесних наркотичких материја; а исто тако, ово питање наступа по некад и последњем часу живота. Ми често ви димо болеснике, који што но веле, носе душу у носу, да се одају сангвиничким надама да ће опет оздравити; а то показује, да се оне налазе у неком радосном стању, место духовне изнемоглости. О томе примећује Ог. Раблек Хасој: Изгледа да она крв, из које се издвајају туберкеде, има једну шкодљиву особину за мозак; а то је, што она проузрокује лудилој“ а у екстремним случајевима и само беснило:

Онај општи принцип, по коме задовољство стоји у свези са јачањем животне свежине, потвуђује се и спољним знацима, који се јављају у радости и болу ; јер ми видимо да се радосним расположењем увек се огледа на телу чилост, свежина и снага док, међу тим, у болу и нерасположењу појављује тромости и малаксалост.

Први закон о осећању, по коме је покрет увек саразмеран јачини надражаја, значајно се мења ирема томе, да ли се односи ча осећање пријатности или пепријатности. Истина сама јачина надражаја чини се и окрети постану јачи, али ипак за то у колико ће тај покрет постати јачи, зависи и од тога, да ли је осећање пријатно, непријатно или неутрално. За разликовање тих осећања врло су интерисанти и језични изрази, којима их ми именујемо. Тако придеви: живахан, весео, расположан, задовољан, раздраган, означују веливу живост и радљивост у организму; а жалостан, брижан, снужден, невољан, показују слабост, малаксалост и тромост. Код младежи ми видимо обадвоје оно прво уједињено: духовна веселост и расположење и, телесна живост и

_ енергија.

Испитивањем органских Функција нспобитно се доказује, да су те Функције јачи и живље кад влада код човека веселост и добро расположење. Тако, у овим приликама је дисање брже, било удара јаче и сваривање се врши брже и уредније: Међу тим, кад наступа слабост, какав бол или у опште нерасположење онда ми видимо код свију њих Функција са свим противне појаве: све се врше слабије и лакше. =

Но изгледа, као да уплив сувише јаких телесних болова, која проузрокују јаке болести и у опште телесне муке, одступа од овога правила. Али, као што ћемо видети из овога што долази, то је само привидан изузетак.

Пре свега, по неки жестоки надражаји, који долази од великих болова једино руше и убијају живост у организму. Код таквих надражаја нема ни трага нити как-